Кад Оки из Мускогија постане Френки Суза

Након доделе Нобелове награде за књижевност, победник у избору попкултурне личности 2016. наизглед се зна. Али и ту се дешава исто што и на изборима за председника САД.

Фаворит упркос томе што има карактер који је немогуће волети, либерал који је изневерио наде прогресиваца жељних да их он заступа – Боб Дилан у овом случају, не Хилари Клинтон – губи од Доналда Трампа.

Уметника који бежи од сопствене јавне персоне и непрекидно мења своје песме док не постану непрепознатљиве надјачао је богаташ који је у гомили филмова са задовољством глумио себе. Оног који се уклања од новинара поразио је обожаватељ друштвених мрежа.

Диланове песме ће опстати дуже од Трампових твитова и филмова, али у овој години нико није овладао масовном културом као нови амерички председник.

У томе што је Дилан, поникао у контракултури, уведен у књижевни канон када је и Трамп, сушта супротност духа шездесетих година, етаблиран у главну струју политике САД и Запада неки су препознали горку иронију.

Дилан се ослањао на Вудија Гатрија и ауторе који су бранили права сиромаха и црнаца, али је посвећеност тој борби деценије у којој се он прославио помало сумњива.

Социолози кажу да су се тада побунили, у првом реду, млади из средње класе који су више удовољавали свом хедонизму, отварајући пут јапијевској саможивости неоконзервативне ере, него што су се борили за права радника или жена, још мање небелачких раса и других нација.

Трамповим речником, било је то лицемерје добростојећих либерала, слепих на туђе патње.

Трамп обећава да ће се заузети за најугроженије „шљакере”, макар оне из сопствене нације и расе, када већ ни амерички и европски либерали у својој најславнијој деценији нису много учинили за остале.

Радије него Дилановим јунацима, он и слични политичари тврде да дају глас онима које је још један музичар, кантри легенда Мерл Хагард, упокојен ове године, описао у песми „Оки из Мускогија”, насталој управо шездесетих година.

Хагард је рођен у околини градића Мускоги, у држави Оклахома, чије су становнике, неретко поспрдно, називали Окијима.

Његов протагониста је, међутим, поносан на то што потиче из затуцане забити, где се на хипике гледа као на обичне прљавце, професори и остали ауторитети се још поштују, не избегава се одлазак у рат када држава позове под оружје и не спаљује се застава нације него јој се радосно служи, макар се живело у убогом месташцету у којем се не може приуштити провод већи од испијања локалне брље.

Има Хагард и бољих стихова из сличне перспективе, попут оних из песме „Ако прегурамо децембар”, о раднику који добије отказ кад је зима већ стегла, па не зна како да се снађе за огрев и објасни кћеркици зашто неће славити Божић.

Али, „Оки из Мускогија”, зачет као шала, постао је контра-контракултурна химна. И аутору, према тој песми испрва амбивалентном, постало је драго што је Окијима из Мускогија, одакле год долазили, омогућио да кажу своје у инат тадашњим трендовима, које данас Трамп опозива у име Хагардовог јунака.

Управо по либералном назору, саслушани и уважени морају бити сви, па и они који либерали нису, као Окији из Мускогија. Тако недвосмислено се не може констатовати да су тренутним успоном деснице на Западу заиста добили глас и они и протагониста песме „Ако прегурамо децембар”.

Њихове су позиције сличне, али гледишта им нису нужно истоветна. Свест о беди белих радника није исто што и отпор захтевима из шездесетих година.

И Трамп и добар део европских десничара који су преузели власт или би то убрзо могли учинити – тврдећи да се против либералног естаблишмента дижу у име обичних радника – отворено су услужни према крупном капиталу и нетрпељиви према социјалним, здравственим и образовним службама од којих корист имају најсиромашнији.

Има и све популарнијих десничара који критикују велике корпорације и траже бољу социјалну заштиту, уверавајући нас да су превазишли класичне идеологије.

Али, већ стотинак година ништа није типичније за тврду десницу него да се позива на радничка права и „малог човека” наспрам капиталиста и да се представља као искренија левица од левице. Ова година није донела идеолошку новину.

Пре смо и даље заглављени у 2008, када је економски систем доживео крах али су наставили да га подупиру и десничари и левичари и центристи, и државни интервенционисти и обожаватељи тржишта.

Отуд је избор између Дилана и Трампа лажан колико је то у неким аспектима – корпорације би у некој мери свакако дошле на своје – био и онај између Клинтонове и Трампа.

Такмац за попкултурну личност 2016. Хагарду може бити само Алан Вега, такође преминуо ове године, певач протопанк дуа „Suicide”, чија најславнија песма „Френки Суза” говори о фабричком раднику који, изгубивши посао, не може да плаћа рачуне па у очајању убије дете, супругу и себе, након чега заврши у паклу, испуњеном Френкијима, истим таквим какав је он.

Само да се не испостави да су и овом политичком „револуцијом”, као и неким пређашњим, Окији из Мускогија постали Френкији Сузе и још једном пуцали себи у главу.