Боб Дилан је и данас енигма

На питање шта је то толико фасцинантно у ирској култури да на другом крају Европе постоји традиционални фестивал који је слави, Мунди прича да се људи широм света, из његовог искуства, лако идентификују с њом.

– Ирска музика, углавном, буди позитивна осећања. Ако говоримо о култури уопште, мислим да смо и добри наратори прича. Имамо специфичан угао погледа на свет, а и хумор је оно што нас одликује – каже ирски кантаутор.

Први „укус” славе осетио је већ са својим деби албумом „Jelly Legs” 1996. године, када се песма са тог издања, „To You I Bestow”, нашла на тонском запису за филм База Лурмана „Ромео и Јулија”, који је продат у тиражу од 11 милиона примерака.

– Као младића, који је свирао на улицама Даблина, приметили су ме, и врло брзо сам добио дискографски уговор. Када је прављен тонски запис за филм, од моје дискографске куће затражили су две моје песме. И веома им се свидела песма „To You I Bestow”, и то је било то! Мислим да се то десило и зато што сам био „нови клинац у блоку”. И захваљујући музици из тог филма, моје име нашло се на музичкој мапи – каже ирски кантаутор, који је својевремено снимио песму „July”, замисливши је као оду „непостојећем” ирском лету. Управо та нумера јесте један од његових заштитних знакова, али његова интерпретација песме Стива Ерла „Galway Girl”, у сарадњи са Шерон Шенон, један је од најпродаванијих синглова у ирској историји. Музичар се томе није надао јер, како каже, није било никаквог плана:

– Једне вечери приликом гостовања на једној радио-станици замолили су ме да отпевам песму по избору. Одабрао сам ту кантри-рок нумеру коју већина Ираца никада није чула. Већ следећег дана, радио-станица била је затрпана позивима слушалаца да је пусте поново. И одједном, постала је велики хит. Имао сам шансу и да је изведем заједно са Стивом на концерту у Енглеској, и било је то дивно искуство. 

Из каријере, током које је свирао по Европи, Азији, Америци, на најзначајнијим музичким фестивалима, попут „Гластонберија”, или „Оксиџена”, издваја наступе пред бившим председником САД Бараком Обамом, приликом његове званичне посете Даблину:

– Ирци су били веома узбуђени што амерички председник, који има и наше корене, долази у Даблин. Осим што сам певао у Даблину, имао сам част да наступим и у Белој кући. И морам да признам да је наступ у Белој кући био помало застрашујући, јер сам био потпуно сам са гитаром...

Делио је сцену са многим колегама, попут Шејна Мекгована или Лусиде Вилијамс, и наступао пре Боба Дилана, Нила Јанга, састава „Оејзис” или „Вајт страјпс”... Али, Дилан му је био, како истиче, највећа част:

– Стихови и музика Боба Дилана мени лично су веома важни. Тако паметни и вредни кантаутори су реткост. Дилан се с правом сматра највећим, и суштински је и данас, на неки начин, енигма за све нас.

Пресек ирске културе

Београдски ирски фестивал, шести по реду, почиње вечерас и трајаће до 18. марта. Током фестивала публику очекују филмска остварења из Ирске, изложбе, концерти, позоришне представе... У Кинотеци ће, тако, 13. марта бити приказан нови документарни филм редитељке Софи Фајнс „Грејс Џонс: Црвено светло и хлеб”, о певачици која је оставила дубок траг у поп култури. Истога дана, такође у Кинотеци, биће приказан и филм о звезди традиционалне ирске музике Џоу Хинију.

Два дана касније у „Електропиониру” биће изведена представа „What the fuck are we doing here?”, која се бави феноменом „одлива мозгова”, а ауторски тим чине: Маја Малетковић, Катарина Јанковић, Дуња Сабљић, Жељко Максимовић…