У потрази за собом

Негде почетком 2001. године тадашњи мађарски амбасадор у Београду рекао ми је да у Мађарској транзиција, заправо, значи пљачку, а реформе су синоним за анархију. Но, Мађарска је и поред тога ушла у ЕУ, јер живимо у свету политичара.

Можда и није крај историје, али свакако јесте крај хероизма. Сви највећу пажњу поклањају анкетама јавног мњења, само најхрабрији иду против расположења јавности, уместо визије имамо циљне групе.

Политика почиње и завршава се стварањем коалиција. Наравно, догађаји понекад диктирају да се скрене поглед са свог анкетног рејтинга на околни свет, али у суштини ради се о ватрогасцима, а не о мислиоцима. Не смемо бити наивни, величанствене визије су сјајна ствар, али политика се своди на уметност могућег.

Крај године одувек је и време свођења рачуна, оваквих, или онаквих. Ми већ годинама нисмо Југославија, нисмо ни краљевина Србија, али још нисмо ни ЕУ. Па ко смо ми онда?

Односно, најболнија криза са којом се наше друштво данас суочава није економска криза, већ криза идеја. Све док Србија не реши проблем како гледа на свет, тешко је решити било који други проблем.

Све док не развијемо у потпуности свој нови постјугословенски идентитет, не можемо водити озбиљну, разбориту, логичну и доследну политику.

Ми смо још увек у потрази за самим собом. У том контексту је и императив проналажење новог моралног оријентира, политичке лидере треба позивати да јавно и јасно саопште своје ставове о нашој прошлости, уместо сталних прича о светлој будућности.

Јачање деснице у Србији директна је реакција на недостатак идентитета...

Желимо да уђемо у ЕУ, но 27 година после пада Берлинског зида, а ЕУ се још мучи да уобличи свет пун нереда, насиља и непредвидивости. „Етика кажњавања“, тако драга Американцима, и толико суштинска за америчку културу, страна је Европљанима.

Стах од евроскептицизма, баук евроскептицизма кружи данас Европом више него икада пре.

Јер, ми сада на прагу 2017. године имамо, заправо, једну назавршену унију, која је, истина, остварила заједничку монету и неколико наднационалних органа. И то је све.

Заједничко ангажовање на социјалном плану има карактер жеље, Немачка, која више нема историјски комплекс, али у којој се не могу приметити ни некадашње велике Колове визије, и Француска, са својим етатизмом и алергијом на флексибилност на плану рада, па италијанска левица, као спој енглеског либерализма и француског етатизма, који се нада да ће излечити све проблеме француског друштва отварањем 300.000 радних места за младе незапослене, па најновији трендови у Холандији.

Од времена, када су лидери ЕУ имали жестоке дискусије око тога да ли треба укинути „дјути фри“ продавнице на границама између држава Уније до мигрантске поплаве и кризе, и није прошло много година.

Унија, која је толико непостојећа у спољној политици, а јака само на речима у погледу незапослености, неспособна да интегрише једну заједничку Европу која се ослободила комунизма и да усвоји одважну стратегију према југу, којем прети исламски интегрализам из северне Африке и са Блиског истока.

Годинама се ЕУ шепурила да је глобална сила с којом треба рачунати. Да би се потом у највећој мери клонила одговорности за догађаје ван својих граница. Бржи економски раст, помоћ за Африку, Азију? Заборавимо на то.

Где смо ми у свему томе, хоћемо ли ући у ЕУ 2025. године, или касније? За сада, из Брисела добијамо утешне, али не и баш убедљиве одговоре.

Ширење ЕУ спречавају егоистичка интровертност и шкртост богатих земаља, али је то објективно и тежак подухват са међувладиним институцијама ЕУ без експлицитно федералних тела Уније.

Даље проширење ЕУ, по многима у Бриселу, довело би до парализе Уније. Уместо тога покушава се с концептом заједничке спољне политике, експеримент који се управо покушава на Русији, док се истовремено Србији упућују јавни позиви да се том експерименту и придружи.

Па колико нас то коштало, за ЕУ то и није важно. Најважније је да проширење ЕУ на Балкан не поремети мир баварских фармера, све док ЕУ не среди „институционална питања“, као што су права гласања.

Черчил је једном рекао за план Џорџа Маршала за послератну обнову Европе „да је то најнесебичнији гест у историји“. Однос ЕУ према њеним суседима јак је кандидат да понесе епитет и најсебичнијег.

Можда сам превелики песимиста. Или политичаре можда више стварају околности. Бивши папа Рацингер једном је рекао: „Када друштво као једину вредност има хлеб, то друштво постаје празно.

А у духовној празнини, на крају више нема ни хлеба“.

Амин.