Гитара је икона рокенрола

Маја Цветковић је још као мала слушала метал, размишљала шта ли се то дешава иза бине на којој наступају њој омиљени музичари и још тако малена била решена да јој животни позив буде музика.

Истина, почела је на гитари са шест жица, а завршила као вођа групе „И плеј” и басиста. Видоја Божиновић Џинџер из „Рибље чорбе” ударао је у бубањ иако тај инструмент никада није поседовао.

Маштао је да се придружи брату, чувеном гитаристи Зорану Божиновићу као бубњар, и да оснују свој бенд. Живот га је, како то обично бива, одвео на другу страну.

Ненад Пејовић из састава „Канда, Коџа и Небојша” волео је музику и био свестан да једино за певача није рођен.

Гитара се некако сама наметнула, а родитељи су му на време скренули пажњу да музика може да буде саставни део његовог живота све док су оцене у школи добре.

– Када сам била четврти, пети разред основне школе, слушала сам „Металику” и „Антракс”. Басиста из „Антракса” и дан-данас ми је узор. Мој приступ песми нешто је другачији него музичарима који свирају соло гитару. Иако по звуку нисам класичан басиста, имам доста педала, процесора... Улагању никад краја – прича у разговору за наш лист Маја Цветковић искрено признајући да јој је част што седи у друштву Џинџера из „Рибље чорбе”.

– Волела бих да достигнем оно што Џинџер има, па једна „Ју група”... – каже жена која ће у 2018. имати разлога да слави када са члановима групе коју је основала обележи две деценије рада.

Џинџер је у ту гитарску причу кренуо некако необавезно, са друштвом из краја са којим је слушао музику. И од необавезне бубњарске приче стигао је до музичког нивоа да може тиме и професионално да се бави. То се, међутим, није десило.

– Брат ме је позвао да свирамо заједно у „Поп машини” 1976, али се она распала. Па се појавила „Рок машина”... Али, након свега, завршио сам ту где јесам – каже уз смех признајући да није очекивао да ће пензију дочекати као музичар.

Ненад Пејовић је самоуки гитариста, „скидао” је музику са плоча и концерата. Годинама касније почео је да наступа по свим већим градовима региона.

– Наступамо по клубовима. Сва ова дешавања протеклих година оставила су трага. Али, увек постоји тих неколико стотина посвећеника који се појаве на нашим наступима. Срећа па је тај језик музике универзалан – каже Ненад.

Троје гитариста слажу се да је гитара симбол рокенрола или, како каже Џинџер, музичка икона, као и да на српској музичкој сцени има врло добрих гитариста.

– Код нас није таленат проблем. Сваки час, као ни из чега, појави се музика која привуче пажњу, а ја немам појма одакле. И то се добра музика појави. Нажалост, уместо да извозимо таленат ми извозимо људе. Неки, на срећу, ипак, опстану. Упркос свему – сматра Ненад Пејовић.

На питање колико ко од њих има гитара у својој колекцији, Џинџер признаје да има много.

– Ни сам не знам колико. Много. Оне теже, нарочито ако су од махагонија, мало ми праве проблем. Свирам на гитари коју сам назвао по ћерки, Ивони. То је комбинација јавора и махагонија. Човек који ми прави гитаре сада планира да направи једну од мочварног јасена који је изузетно лаган – каже Џинџер.

Маја има три гитаре. И много педала.

– Немам обичај да мењам гитаре током наступа. Свирам на гитари „ибанез” који има најлепши врат на свету. Мој услов свих услова јесте да гитара буде лагана. Вероватно то има везе са мојом конституцијом – истиче Маја Цветковић.

– Имам пет гитара из различитих земаља: Србије, Кине, Америке, Јапана и Немачке. Код нас сам сасвим случајно набавио „фрамус”, али углавном свирам „ибанез” и то је прва копија „лес пола”. То ми је најстарија гитара – каже Ненад Пејовић напомињући да није битно колико гитара кошта јер је далеко важније да се музичар сроди са инструментом, да буде стално са њим.

Наравно, све троје београдских музичара слажу се да није лоше имати добар инструмент који самим тим изискује већи издатак, али, како каже Маја, за 20.000 динара може да се купи сасвим пристојна гитара.

– Уколико желите на виши ниво да се попнете, то онда кошта око 1.000 евра – истиче наша саговорница

За домаћу музичку сцену троје познатих гитариста слажу се да, колико год понекад деловала сиво и депресивно, ипак одише оптимизмом.

– На младим бендовима је да се изборе за своје место на нашој сцени. Рецепт за успех немам, немам ни представу шта би требало радити како би могло од тога да се живи. Истина је да врло мало бендова може од музике да живи. Ми смо високотиражан састав, али неизвесност је и код нас велика. Публика је немилосрдна – каже Видоја Божиновић, док Маја Цветковић додаје како на нашој сцени има заиста добрих музичара, добрих гитариста.

– Само треба да истрају. У Србији све иде тако споро. Па и интернету треба времена – каже уз смех вођа „И плеја”.

По мишљењу гитаристе „Канде, Коџе и Небојше”, музичка сцена Србије остаће саморегулисана јер „нема никаквог система”.

– А остаће и опстати људи које и даље води та музичка ватра – каже Ненад Пејовић који ће са момцима из групе у овој години објавити живи албум и држати концерте по земљи и региону.