Туга на 78 обртаја

Госин Мирче је на свом репертоару имао искључиво руске песме, али њих је мало ко желео да слуша. Због тога је и напустио некада чувени руски национални ресторан на бившој периферији Београда и прешао у скрајнуту механу „Врњачка бања” код „Дома краља Александра”, надомак Каменовића. Тамо је певао за паре и варљиву славу, а овде за душу. Знао је песме уз које су некада плакали „бели” и оне уз које су доцније лумповали „црвени”. Али Мирче никада није разврставао песме по боји. Није он то превише бреновао ни онда кад је било погибељно, а камоли сада.

Пева он тако „Каћушу”, на руском, наравно, блудећи погледом кроз излог механе некуд уз Нишку улицу, сузе му искре испод наочара, руком се хвата за срце. Пати. Онда окрене на романсу „Шумска идила”, опет загледан у даљину, а руком дозива Жику Тлачинца, чувеног кафеџију и свог пајташа у пићу и песми, искајући му салвет да обрише замагљена стакла.

Мирчетове песме редовно су слушали редовни гости – глумац Мика Виторовић, Душан Босиљчић, војни судија у пензији, госин Стеван Делић, власник радњице за пресвлачење дугмади у комшилуку, негдашњи атлета и донекле глумац Никола Родић, Министар с манирима на којима би му свако позавидео али коме нико није знао крштено име, новинари Виб, и Серафим, и карикатуриста Клас... Због његових руских песама и Жикиног гостопримства чак су и случајни намерници најчешће постајали „кафански инвентар”.

Једном је признао да је у раној младости најрадије певао италијанске канцоне и оперске арије, белканто, али откад му је ујак почетком педесетих поклонио грамофонску плочу с песмама у извођењу совјетског војничког ансамбла „Александров”, срце је превагнуло на ту страну и на романсе.

– Донеси, Мирче, да и ми чујемо то чудо – заграктала је механа.

 – Хоћу, радо, али ако неко донесе грамофон што вергла на 78 обртаја – одговорио је снуждено, ваљда несвестан да је име ансамбла спасао заборава.

На последње путовање почетком деведесетих, на које се запутио преко Топчидерског гробља, испратили су га и чланови Српског црквеног певачког друштва уз литургију и „Каљинку”. Прву песму, како сам Бог заповеда, отпевали су на српском, а потоњу по нотном запису, на руском језику. Кад је неко шапатом изјавио да те две песме никако не могу скупа, и подсмешљиво додао да су инкопатибилне (шта год то значило), погледали су га запањено и посумњали да му је ту место, да је икада с Мирчетом попио вино и саслушао бар део његовог репертоара!

За Мирчетом су, као пред редњом, отишли сви остали редовни гости, а под механе је месецима био влажан од „кафанских суза” што се проливају за покој душе. Да су поживели, ако не би страдали бранећи Југославију, можда би стигли да одслушају наступ славног руског војничког хора уживо, а не да маштају о томе уз Мирчетово извођење или с грамофонске плоче, оне на 78 обртаја.