Tuga na 78 obrtaja

Gosin Mirče je na svom repertoaru imao isključivo ruske pesme, ali njih je malo ko želeo da sluša. Zbog toga je i napustio nekada čuveni ruski nacionalni restoran na bivšoj periferiji Beograda i prešao u skrajnutu mehanu „Vrnjačka banja” kod „Doma kralja Aleksandra”, nadomak Kamenovića. Tamo je pevao za pare i varljivu slavu, a ovde za dušu. Znao je pesme uz koje su nekada plakali „beli” i one uz koje su docnije lumpovali „crveni”. Ali Mirče nikada nije razvrstavao pesme po boji. Nije on to previše brenovao ni onda kad je bilo pogibeljno, a kamoli sada.

Peva on tako „Kaćušu”, na ruskom, naravno, bludeći pogledom kroz izlog mehane nekud uz Nišku ulicu, suze mu iskre ispod naočara, rukom se hvata za srce. Pati. Onda okrene na romansu „Šumska idila”, opet zagledan u daljinu, a rukom doziva Žiku Tlačinca, čuvenog kafedžiju i svog pajtaša u piću i pesmi, iskajući mu salvet da obriše zamagljena stakla.

Mirčetove pesme redovno su slušali redovni gosti – glumac Mika Vitorović, Dušan Bosiljčić, vojni sudija u penziji, gosin Stevan Delić, vlasnik radnjice za presvlačenje dugmadi u komšiluku, negdašnji atleta i donekle glumac Nikola Rodić, Ministar s manirima na kojima bi mu svako pozavideo ali kome niko nije znao kršteno ime, novinari Vib, i Serafim, i karikaturista Klas... Zbog njegovih ruskih pesama i Žikinog gostoprimstva čak su i slučajni namernici najčešće postajali „kafanski inventar”.

Jednom je priznao da je u ranoj mladosti najradije pevao italijanske kancone i operske arije, belkanto, ali otkad mu je ujak početkom pedesetih poklonio gramofonsku ploču s pesmama u izvođenju sovjetskog vojničkog ansambla „Aleksandrov”, srce je prevagnulo na tu stranu i na romanse.

– Donesi, Mirče, da i mi čujemo to čudo – zagraktala je mehana.

 – Hoću, rado, ali ako neko donese gramofon što vergla na 78 obrtaja – odgovorio je snuždeno, valjda nesvestan da je ime ansambla spasao zaborava.

Na poslednje putovanje početkom devedesetih, na koje se zaputio preko Topčiderskog groblja, ispratili su ga i članovi Srpskog crkvenog pevačkog društva uz liturgiju i „Kaljinku”. Prvu pesmu, kako sam Bog zapoveda, otpevali su na srpskom, a potonju po notnom zapisu, na ruskom jeziku. Kad je neko šapatom izjavio da te dve pesme nikako ne mogu skupa, i podsmešljivo dodao da su inkopatibilne (šta god to značilo), pogledali su ga zapanjeno i posumnjali da mu je tu mesto, da je ikada s Mirčetom popio vino i saslušao bar deo njegovog repertoara!

Za Mirčetom su, kao pred rednjom, otišli svi ostali redovni gosti, a pod mehane je mesecima bio vlažan od „kafanskih suza” što se prolivaju za pokoj duše. Da su poživeli, ako ne bi stradali braneći Jugoslaviju, možda bi stigli da odslušaju nastup slavnog ruskog vojničkog hora uživo, a ne da maštaju o tome uz Mirčetovo izvođenje ili s gramofonske ploče, one na 78 obrtaja.