Женско право на униформу

Кад год се у јавности покрену питања обавезног војног рока, обично се сви аргументи, и они „за” и они „против”, крећу око мушких регрута, док се по правилу занемарује ситуација у вези са женама.

Пре укидања обавезног регрутног система, војска је била део традиционалног родног идентитета европских мушкараца, када су све до прве две трећине двадесетог века, уз ретке изузетке, сви војници били мушкарци и већина мушкараца су постајали војници. Како су готово сви младићи током те прве три четвртине двадесетог века морали да одслуже неку врсту војног рока, основна обука се сматра и данас као специфично мушки начин сазревања. Иако су наведени циљеви основне обуке приоритетно били да се цивили трансформишу у војнике, секундарно присутан, али ништа мање важан циљ војске је био да се дечаци трансформишу у мушкарце. Зато и данас многи настављају да војску схватају као један од важних начина, можда најефикаснији, за постизање зрелости мушкарца.

Како је женама војна униформа тек могућа животна опција, поставља се питање имају ли жене право да буду у саставу оружаних снага, односно, постоји ли женско право на униформу, војну каријеру, и све припадајуће атрибуте те професије? Уз подразумевајући потврдан одговор, мора се констатовати да још нису постале равноправни део типично мушких институција, као што су нпр. оружане снаге. Али, што је дуже присуство жена у оружаним снагама, то је и приступ новим генерацијама војникиња олакшан.

Поставља се и питање фактора који доприносе већем присуству жена у саставу оружаних снага неке земље и констатује се да што војска више зависи од цивилног политичког амбијента, то ће спољни економски и политички утицаји више условљавати процес повећаног војног учешћа жена. Другим речима, мања је вероватноћа да жене ступе у оружане снаге у патријархалним и дискриминаторним друштвима а већа у демократским, егалитарним друштвима. С друге стране, висока стопа незапослености (посебно међу младим мушкарцима) доводи до њихове повећане спремности за војну службу, тако да економска криза, заједно с пратећом незапосленошћу, са своје стране, умањује могућности за жене у војсци. Напротив, када је економија у експанзији, опада број расположивих мушкараца за ту врсту радног ангажовања, а расту потребе оружаних снага за људством, па се војне могућности за жене повећавају.

Али поред тих мирнодопских фактора, значајну, ако не и пресудну улогу имају фактори угрожене националне безбедности. Када је висок ниво безбедносних претњи по друштво, повећава се војно учешће и број војних позиција доступних женама, и у том смислу светски ратови двадесетог века били су прекретнице за улазак жена у војне формације. Кад год су се друштва суочавала с ризицима за опстанак, жене су узимале оружје и постајале боркиње, при чему њихово учешће није било сматрано само добродошлим, већ је и активно тражено. То се догађало током целог двадесетог века, у оба светска рата, у револуционарним покретима, национално ослободилачким ратовима, приликом формирања нових држава, и у различитим ситуацијама угрожених граница и суочавања са војно далеко надмоћнијим непријатељским снагама. Међутим, искуство показује да се и у друштвима с ниским претњама по националну безбедност, али са егалитарним културолошким вредностима, која подржавају родну равноправност, војно учешће жена се повећава, као што је случај нпр. са Канадом, Шведском и Јужноафричком Републиком, где се ,,женско право на униформу” реализује све сигурније и комплетније. Треба свакако поменути и примере добре праксе из других земаља, посебно оних сличног менталитета и блиске регионалне лоцираности. Знатну улогу имају и утицаји међународних организација, нпр. мировних мисија УН, у чијем саставу је све више жена, али и војних савеза, нпр. искуства НАТО земаља у којима жене имају све значајније и бројније војне улоге. Сви ти међународни примери указују да бојна готовост није опала када су жене ушле у састав оружаних снага тако да се њихове улоге све више повећавају и шире, као што је нпр. најновије британско укидање забране да се жене боре на првој линији фронта.

Научна саветница у Институту друштвених наука у Београду