Турска као Пакистан или Босна

У кратком размаку од 12 дана Турска је доживела две експлозије тероризма. Прво је у Анкари полицајац везан за вукове Исламске државе убио руског амбасадора, а потом је мушкарац преобучен у Деда Мраза масакрирао госте на дочеку Нове године у елитном клубу у Истанбулу.

Читава прошла година обележена је крвавим тероризмом који је Турску циљао више него и једну другу земљу. Зашто?

Постоје земље које имају веома ефикасне службе безбедности, због чега их исламисти избегавају, попут Јордана, иако и краљевина није била сасвим поштеђена. Турска је такође међу државама снажног полицијског апарата који се, до пре две године, махом бавио непријатељским организацијама попут забрањене Радничке партије Курдистана.

Ал Каида или Исламска држава нису се оглашавали. Потом су ипак стигли до Турске, истина касније него у низу других држава. У јануару 2015. године трудна жена разнела се усред гомиле посетилаца Аја Софије. Испоставило се да је била Чеченка.

Терористички серијал тада је отворен. Тројица исламиста су на истанбулском аеродрому Ататурк убили или ранили 190 особа. Много мртвих било је и у нападу у близини фудбалског стадиона у Истанбулу. Месецима су на мети свадбене церемоније, полицијски чек-поинти, тржнице, туристичка подручја попут главне истанбулске улице Истиклал.

Дакле, зашто ИД тако усредсређено циља Турску? Дневни пропагандисти нападе олако приписују непријатељским режимима попут Ирана, али Техерану тероризам није потребан у временима када легално ангажује своје шиитске милиције по Ираку и Сирији.

За највећи број напада одговорност је преузела Исламска држава, па је логично објашњење да се ради о освети за турске војне операције на северу Ирака и северу Сирије које директно угрожавају позиције самопроглашеног калифата.

Током највећег дела сиријског конфликта, Турска упркос критика са Запада није покушавала да пресече коридор којим су џихадисти преко њене територије одлазили на фронтове Сирије. Отворено је подржавала побуњенике Слободне сиријске армије са којима је делила исти циљ – обарање председника Башара ал Асада – али се тврдило да потајно финансира и разне друге групе, укључујући екстремисте Фронта Нусра.

Турска се тако нашла у позицији сличној оној у којој се протекле деценије налазио Пакистан – пружао је уточиште талибанима када је покренут рат против Ал Каиде.

Потом су власти у Анкари, под притиском Американаца, Европске уније, Русије и неких арапских земаља почеле да заводе рестриктивније мере и да контролишу сопствене граничне прелазе. Чим је Турска прихватила да спречи стране џихадисте и да направи разлику између побуњеничких група и радикалних исламиста, постала је мета.

Турска данас плаћа скупу цену. Прва је на удару најопаснијих терористичких група савременог света – Исламске државе и Фронта Нусра – посебно од како су се исламисти, суочени са губицима територије по Ираку и Сирији окренули тероризму.

Шта даље? Турска ће морати да научи лекцију Босне где је Алија Изетбеговић током рата окупљао белосветске муџахедине, да би због растуће опасности од вахабизма и других радикалних исламских учења власт у Сарајеву касније почела да их протерује јер су постали безбедносни изазов и озбиљан политички проблем. Турска ће, попут Пакистана и Босне, морати да затвара њихове организације и удружења, да хапси радикалне улеме које по џамијама проповедају милитантни ислам.

Власт у Анкари ће, осим фронта према Курдима, морати да заоштри фронт према разним екстремистима који су, долазећи из Европе, Египта, Туниса или Залива, у Турској налазили безбедно уточиште. У супротном, помахнитали тероризам неће попуштати.