Turska kao Pakistan ili Bosna

U kratkom razmaku od 12 dana Turska je doživela dve eksplozije terorizma. Prvo je u Ankari policajac vezan za vukove Islamske države ubio ruskog ambasadora, a potom je muškarac preobučen u Deda Mraza masakrirao goste na dočeku Nove godine u elitnom klubu u Istanbulu.

Čitava prošla godina obeležena je krvavim terorizmom koji je Tursku ciljao više nego i jednu drugu zemlju. Zašto?

Postoje zemlje koje imaju veoma efikasne službe bezbednosti, zbog čega ih islamisti izbegavaju, poput Jordana, iako i kraljevina nije bila sasvim pošteđena. Turska je takođe među državama snažnog policijskog aparata koji se, do pre dve godine, mahom bavio neprijateljskim organizacijama poput zabranjene Radničke partije Kurdistana.

Al Kaida ili Islamska država nisu se oglašavali. Potom su ipak stigli do Turske, istina kasnije nego u nizu drugih država. U januaru 2015. godine trudna žena raznela se usred gomile posetilaca Aja Sofije. Ispostavilo se da je bila Čečenka.

Teroristički serijal tada je otvoren. Trojica islamista su na istanbulskom aerodromu Ataturk ubili ili ranili 190 osoba. Mnogo mrtvih bilo je i u napadu u blizini fudbalskog stadiona u Istanbulu. Mesecima su na meti svadbene ceremonije, policijski ček-pointi, tržnice, turistička područja poput glavne istanbulske ulice Istiklal.

Dakle, zašto ID tako usredsređeno cilja Tursku? Dnevni propagandisti napade olako pripisuju neprijateljskim režimima poput Irana, ali Teheranu terorizam nije potreban u vremenima kada legalno angažuje svoje šiitske milicije po Iraku i Siriji.

Za najveći broj napada odgovornost je preuzela Islamska država, pa je logično objašnjenje da se radi o osveti za turske vojne operacije na severu Iraka i severu Sirije koje direktno ugrožavaju pozicije samoproglašenog kalifata.

Tokom najvećeg dela sirijskog konflikta, Turska uprkos kritika sa Zapada nije pokušavala da preseče koridor kojim su džihadisti preko njene teritorije odlazili na frontove Sirije. Otvoreno je podržavala pobunjenike Slobodne sirijske armije sa kojima je delila isti cilj – obaranje predsednika Bašara al Asada – ali se tvrdilo da potajno finansira i razne druge grupe, uključujući ekstremiste Fronta Nusra.

Turska se tako našla u poziciji sličnoj onoj u kojoj se protekle decenije nalazio Pakistan – pružao je utočište talibanima kada je pokrenut rat protiv Al Kaide.

Potom su vlasti u Ankari, pod pritiskom Amerikanaca, Evropske unije, Rusije i nekih arapskih zemalja počele da zavode restriktivnije mere i da kontrolišu sopstvene granične prelaze. Čim je Turska prihvatila da spreči strane džihadiste i da napravi razliku između pobunjeničkih grupa i radikalnih islamista, postala je meta.

Turska danas plaća skupu cenu. Prva je na udaru najopasnijih terorističkih grupa savremenog sveta – Islamske države i Fronta Nusra – posebno od kako su se islamisti, suočeni sa gubicima teritorije po Iraku i Siriji okrenuli terorizmu.

Šta dalje? Turska će morati da nauči lekciju Bosne gde je Alija Izetbegović tokom rata okupljao belosvetske mudžahedine, da bi zbog rastuće opasnosti od vahabizma i drugih radikalnih islamskih učenja vlast u Sarajevu kasnije počela da ih proteruje jer su postali bezbednosni izazov i ozbiljan politički problem. Turska će, poput Pakistana i Bosne, morati da zatvara njihove organizacije i udruženja, da hapsi radikalne uleme koje po džamijama propovedaju militantni islam.

Vlast u Ankari će, osim fronta prema Kurdima, morati da zaoštri front prema raznim ekstremistima koji su, dolazeći iz Evrope, Egipta, Tunisa ili Zaliva, u Turskoj nalazili bezbedno utočište. U suprotnom, pomahnitali terorizam neće popuštati.