Отворено срце Призрена

Мали Михајло из Новака се нешто разболео, мора до лекара, јавља из Манастира Светих Архангела код Призрена, његов имењак, игуман Михаило.  Првог дана ове године, иако и сам тек пристигао са лечења игуман организује да педијатар, из деведесет километара удаљене Грачанице, дође и прегледа болесно дете из повратничког села. Манастирски салон, заправо једна собица препуна књига и столица од прућа, где се дочекује, лечи и окрепљује, место је где се на чудан начин и силом прилика, после више од шест и по векова, вратила нека врста лечилишта. Међу остацима дебелих зидова у које удара Бистрица стоје и они болнички, иза којих су се лечили и утехе тражили људи у средњем веку. У Арханђелској повељи цара Душана о оснивању комплекса из 1347–1348. године, пише: „а за болницу као што је узаконио краљ тако и нека стоји, дванаест постеља; и ко се разболи да је у болници”.

Срби данас у Призрену немају ни болницу нити иједног лекара, ни једну једину постељу. Да би Зоран Стевановић, први повратник у оближњу Срецку, стигао до те постеље, кад му затреба, потребно је прећи десетине или стотине километара, што често организује архангелски манастир. Стевановић је, још 2002. године, заобишао пунктове Кфора и тако сакривен и непријављен живео у свом завичају све док га немачки војници нису открили. Упркос каснијем повратку Срба, овај крај се није развио у стабилну средину, а повратници знају да је безбедан само манастир.

Све што овај манастир поседује јесте, према схватању игумана Михаила, народно, па тако овде има за свакога оброк, постеља и разговор. Његово искуство креће се од управљања великим сопоћанским братством до православних испосница на Аљасци. Први се, после Погрома, вратио 2014. године у обновљени Епископски двор у Призрену.

Изнад Архангела је само небо, а около окомите литице, па човек има осећај да се налази на дну бунара. На његовом дну је извор вере, кош за игру деце, пси Аска и Арон, мачак Жућа зрикавог погледа, простор за мали фудбал призренских богослова и место где се  летос почела обнављати Црква Светог Николе, јер је садашња капела мала и у њу не може да стане више од петнаест верника. Године оспоравања косовских власти, обећања међународне заједнице и чекања дозволе за градњу прекинуо је епископ Теодосије речима: „Нашом љубављу и вољом, а Божјом силом треба да обновимо и ову светињу, да се у њој сабирамо, на темељу на ком ћемо градити све што је добро, часно и поштено, и што су наши преци држали и сачували и нама предали.”

Дунђери из околних муслиманских села, чије становништво никада није изгубило поштовање за светињу, тихи као сенке кренули су да, по плановима Завода за заштиту споменика Републике Србије, откопавају темеље, чисте наносе и узиђују прво камење након векова пропадања и пустошења. Онда је, крајем године, од косовских власти и локалног призренског Завода за заштиту споменика стигла забрана градње, радницима је запрећено полицијом и казнама. Представници међународне заједнице ћуте, српски представници у овдашњим институцијама не могу да ураде ништа, а Архангели чекају обнову мале цркве у манастирском комплексу. Забрана говори више од свих аргумената о значају Душанове задужбине и томе колико је велики страх од тог рушевног камења које се непрестано налази у циклусу разарања и обнове.

На једној страни је прича о светињи вековима дубоко улазила у народ, језик, време, науку и поезију, а на другој животној страни данас се – у манастиру и око њега – сваки камен, сваки детаљ и ововремена мука, доброта и обнова претварају у истински животни садржај локалних Срба оснажен и подржан љубављу и делима игумана Михаила и његовог манастира. На крају мали Михајло с почетка ове приче за Божић неће бити сам. Доћи ће му у Архангеле много другара из Ораховца, Велике Хоче, са Брезовице, из Грачанице, Косовског Поморавља...

Монументални комплекс најмоћнијег владара Балкана

Тешко је данас схватити тај средњовековни парадокс: зашто најмоћнији владар Балкана на заравни поред брзе реке у окомитом и суровом кањону, неколико километара од Призрена, подиже монументални комплекс који се у целини могао сагледати само са врхова околних планина? Зашто у сигураном времену своје власти одлучује да овде смести богате мозаике, скулптуре, фреске иконе и свој гроб?  Исто тако је неразумљиво савременом човеку да прихвати да овде долазе као у свој дом монаси, искушеници, посетиоци из целог света и да их привлачи овај простор и светиња. Миран и сигуран период великог властелинства у које је риба стизала из Плава, а цар једини имао право да поставља игумана, окончан је доласком Турака. Од тада је сваки покушај да се сачува макар један отесани камен, сваки напор да се спасава благо Архангела био праћен тешким невољама. Добар део завршио је у Синан-пашиној џамији, а ископавања у двадесетом веку показала су да је испод наноса земље и плавина реке претекло нешто и за ово време. Обнова деведесетих обележена је киднаповањем монаха Харитона 1999. године, коме су отмичари одсекли главу, а све је до темеља затрто у Погрому 17. марта 2004. У Архангелима је преживела само сива манастирска мачка. Протерани калуђери, по повратку, живот и службе отпочињу под шаторима. Братство и мештани Сиринићке жупе из пепела зидају монашки конак, касније се, највише уз помоћ Канцеларије за Косово и Метохију, зида гостинска зграда, једино место где већи број верника и повратника може преспавати и коначити. На његовом улазу пише Душанов народни конак или скраћено, како у шали кажу – ДНК.