Ништа сем душе, добре душе

Поносни сте на те обичне младиће из вашег краја. На Јована, Зинду и Смиљу. Оне који су залудно седећи на степеницама у паркићу решили да помогну непознатој малој Нађи из оближње школе. Оне који су успели да сакупе 300.000 евра за њену операцију у Фрајбургу. Оне који за то нису тражили ништа. Оне који ни сада немају ништа.

Ништа сем душе. Добре душе.

Када после поноћи, излазећи из савског клуба „Стенка”, у прохладној ноћи Јовану другари почну да кличу: „Спасао си дете Јоване, Јоване. Спасао си живот Симићу, Симићу”… тешко да вам се не стегне у грудима.

Том клицању присуствовали су родитељи мале Нађе. Сада срећни јер се дете после операције опоравило, оздравило. И даље се боре да Нађу одведу на контроле. За сваки пут до немачке клинике сакупљају новац. Сада то није ништа, кажу, а то је можда најсуровија потврда крилатице – здравље нема цену. У најтежим тренуцима помогли су им тада непознати дечаци. Сада их гледају као своје ближње.

Нађин отац Александар Новаковић са тескобом се сећа свега кроз шта су као породица прошли. Сматра да је то животна етапа из које треба полако да се улази у уобичајени, обични живот. За детаље, како је сакупљан новац за његово дете, сазнао је тек касније. Фасцинантно је, каже, када схватите да је много непознатих људи притекло да помогне. Преемотивно је то све, каже, напомињући да је Нађа добро, сада је на распусту, шести је разред.

Јован је постао познат. То је и заслужио. Његова идеја била је да на „фејс” окаче фотографије дресова познатих које је имао у својој колекцији и да позове спортисте да се томе придруже. И сам је био изненађен одзивом на аукцију. Из паркића је стигао међу спортске звезде. Заједно са друговима. Зинда и Смиља су, каже, били ту. Очекивао је да се сакупи неколико десетина хиљада динара, а сакупљено је чак 300.000 евра. Сада је заштитно лице једне велике фондације. Иза себе има серију успешних хуманитарних акција. Пред сваку нову акцију одлази у манастир Раковицу са реченицом: „Боже, не дај да бесмисао обузме све.”

Зинда и Смиља, његови другари, остали су оно што су и били. Момци из краја. И даље ћошкаре, глуваре. Са двадесет четири-пет у напону су снаге, али посла нема. Барем не озбиљног. Као и мноштво момака и девојака из њихове генерације, радили би озбиљно. Али где?

Смиља привремено ради за једног роштиљџију као достављач. Можда је и до ваших врата испоручио нешто. Ради дупле смене да би сакупио новац и отишао. Жели на брод. Да заради нешто пара док има снаге. Прекоокеански крузер. Карта за то путовање му је, верује, потврда да је радио као фото-репортер, мада га, каже, другарица убеђује да почне да ради у казину као крупије. Верује да ће тада лакше стићи до посла на крузеру. Овај двадесетчетворогодишњак има још осам испита до краја београдске политехничке школе.

И Зинда превози робу за „Макси” када га позову. Он је годину дана старији. Завршио је електротехничку школу и каже да слабо и гледа огласе за посао у струци. Ретки су. Радио је и по ресторанима јер се петљао са кувањем.

Они су скромни момци. Свако признање одају Јовану. Он је покренуо све. Смиља каже – док нисмо видели филм „Мора да то није све” нисмо баш били свесни шта смо урадили. Супер, ја сам на великом платну, то сам прво мислио. Тек када смо видели филм, Нађу којој је боље, схватили смо шта смо урадили.

Смиља се, наравно зове Марко Смиљанић, а Зинда Мирослав Зиндовић.

Мора да ово ни за њих није све.