Сарин свет сликовитих звукова

То што високи тонови за њу не постоје, што не може да пева, нити да чује гласове попут С, З и Ц, није спречило двадесетшестогодишњу Београђанку Сару Хаџибеговић да научи да свира клавир, скија, вози ролере и аутомобил, редовно иде на концерте, али и асистира светским докторима при компликованим операцијама промене пола. Упорна да оствари жељу која јој се родила још на почетку основне школе, девојка рођена са деведесетпроцентним оштећењем слуха, успела је „из цуга” да положи све испите на престижном берлинском медицинском факултету, међу првима у својој класи добије звање доктора и пре месец дана упише се у лекарску комору Немачке.

За све што је успела да уради, раме уз раме са другарима који нормално чују, Сара каже да највише дугује мајци Душици, која није желела да прави разлику у васпитању између ње и две године старије ћерке Јасмине, рођене без проблема са слухом. У првих шест година Сариног живота прошле су, кажу, прави пакао. И за сваку ствар коју је Сара морала да појми и научи требало јој је многоструко више времена него другој деци. Нису одустајале све док девојчицу околина не би прихватала као равноправну и слепо су се држале савета доктора датог још када је Сари у седмом месецу констатовано оштећење слуха.

– Речено ми је да сам старијем детету морала око сто хиљада пута да поновим реч мама, како би је оно изговорило, а да Сари то морам рећи милион пута, ако желим да чујем како ме дозива. Тако је и било. Годину и по дана ми је требало да из моје девојчице извучем глас К. Није било срећније мајке на свету када је наш „оњ”, коначно постао коњ. Славиле смо свако изговорено слово као да је црвено у календару. Мукотрпно и споро учила је оно што друга деца упијају спонтано. Никада нисам посумњала да ће успети. И зато је моја Сара остварила свој сан и постала доктор – поносно истиче храбра мајка Душица Хаџибеговић.

После много заједничког вежбања и понављања задатака добијених на Клиници за ОРЛ у Београду, Сара је са две године научила да изговори сва слова. Са пет је читала и ћирилицу и латиницу, а наредне године је почела да учи немачки који данас говори подједнако добро као и српски.

Сара се присећа како је с мамом вежбала сваке вечери. Душица је у свесци цртала пожар, поплаву и сличне појмове, а Сара је учила кроз слике. А када су се пред њен полазак у школу преселиле у Визбаден, где је радио Сарин тата, учење се удвостручило јер је мама паралелно на један зид качила појмове на немачком, а на други на српском.

Заједничко учење трајало је до десете године, када се Сара осамосталила и отада готово да не постоји препрека коју није успела да савлада. Када је на крају средње школе родитељима рекла да ће да упише медицину у Берлину, они су задрхтали од помисли да је пусте саму у тако велики град.

– Мислили смо, нека је, нека проба, али сигурно неће успети, јер је берлински универзитет међу најтежима, па ће се задовољити студирањем у неком мањем немачком граду, као и сестра Јасмина. Сара је, међутим, без проблема успела да уђе међу 300 бруцоша, а било је 5.000 кандидата. Никада није пала на испиту, сама је пронашла стан, упознала град, без проблема је положила вожњу, набавила пса о коме и данас брине. Чак је „стигла” и да се заљуби у колегу са факултета са којим је већ четири године у вези – објаснила је мама Душица.

Сара каже да јој учење на немачком и испити никада нису били проблем, а у средњој школи чак је бирала предмете које је слушала на енглеском, тако да је то сада трећи језик који говори.

– Једино не могу да комуницирам у групи, да пратим говор више људи одједном. Док сам стажирала, у току студија, била сам на ортопедској и пластичној хирургији у Цириху. Плашила сам се како ћу се споразумевати са професорима у току операција, јер када се носе заштитне маске не могу да им видим уста, али асистенти су ми на папиру, фломастером писале оно што нисам могла да чујем. Све је прошло без икаквих проблема. Мој коначни избор ипак неће бити хирургија, већ неурологија. Свиђа ми се рад са старијим пацијентима, који када им кажем да слабо чујем често у шали одговоре како су коначно пронашли доктора по својој мери, јер и многи од њих носе слушне апарате – кроз смех прича Сара, девојка која ће пре навршених 27 година завршити и докторске студије из неурологије. Уписала их је и одслушала упоредо са полагањем последњих испита на медицини.

Обожава техно-журке

Када је Сара имала осам година, мама Душица ју је уписала на часове клавира, јер је хтела да јој пружи једнаку шансу као старијој ћерци.

– Муж ми је рекао да сам луда, али после два месеца професорка је закључила да је Сара бољи ђак од сестре и да ће једног дана прилично добро свирати клавир. Била је у праву. Ноте свих тонова које није могла да чује научила је напамет и перфектно их свирала – истакла је мама Душица.

Најбоље опуштање између два испита за Сару је одлазак на концерт. Обожава све врсте музике, али највише ужива у техно-журкама. Дешава се да јој тамо прилазе младићи, али пошто у тој буци не може да их чује, само им да знак да јој пошаљу ес-ем-ес поруку. Многи се тада збуне, мислећи да је нека „фора”.

– Ја музику чујем на неки свој начин и волим да јој се препустим. Слушам све музичке правце. Похађала сам и часове џез-балета. Недавно сам са другарицом посетила оперу у Стокхолму, а последњи концерт на коме сам била јесте гостовање београдске групе „Сарс” у Берлину – истакла је Сара.