Једини топао оброк за 1.100 Суботичана

Суботица – Када на оброк чека 1.100 Суботичана, и још око 300 миграната, онда на време треба почети са кувањем. Сваког радног дана око 5 часова, куварице Црвеног крста стижу у просторије Народне кухиње и почињу припрему оброка.

– Прво укључимо казан за кување да почне да се греје, и онда крећемо у припрему намирница – објашњава Јелица Салма, која је однедавно прешла да ради у кухињи. Ових дана на њој је велики део посла, јер је главна куварица Драгана Адамовић тешко повредила ногу, а и помоћница Злата Месарош је на боловању због грипа.

Народна кухиња Црвеног крста у Суботици највећа је у Војводини, и све намирнице које се дневно припремају овде се мере килограмима: 350 килограма кромпира, 110 килограма кобасица, око 6 литара уља, или ако је на јеловнику ђувеч, треба припремити 55 килограма теста, и 150 килограма мешавине поврћа. Зачини се овде додају на велико: килограм соли, килограм алеве паприке или зачина.

– Ручак кувамо из два пута. Данас је то ђувеч, и прво припремимо поврће, распоредимо у мањерке, а онда у другој тури стављамо млевену кобасицу и сланину и тесто – објашњава нам Јелица. Тесто је распоређено у велике лаворе, попут оних за купање беба, па је неопходна помоћ и Весне Хомоље и волонтера Веронике Сич да се подигне и пребаци у казан у коме полако ври ђувеч. – Тежак је ово посао, али ми ипак задовољне одлазимо кући јер знамо да кувамо за људе којима је ово једини топао оброк током дана, некима и једини оброк. Ми никада не заборавимо колико људи чека на овај ручак – прича Јелица.

За то време Весна и Вероника самлеле су кобасицу и сланину и додају је у казан, на тај начин сви ће добити исту количину меса. Вероника је пензионер, раније је делила храну у својој месној заједници Железничко насеље, али сада долази овде да помогне. За оно што чине, једном месечно волонтери добијају пакет Црвеног крста. Њој добро дође, али каже не долази због новца. – Важно је бити са људима, разговарати, саслушати их, ко би могао да плати ово наше заједништво овде у кухињи – каже Вероника.

Јелица у казану меша ђувеч варјачом која је величине весла. Читаво јутро у просторије народне кухиње стижу сарадници, поседе неколико минута док доручкују, па настављају. Разноси се доручак мигрантима, а за њих се кувају посебни оброци у кухињи која је недавно опремљена из донација. Страним донацијама за њих су обезбеђена три оброка, воће и салата, а за њих се храна припрема свих седам дана у недељи.

Миодраг Варо, стручни сарадник Црвеног крста за социјални и хуманитарни рад, објашњава за „Политику” да рад Народне кухиње са 27,6 милиона динара финансира град, али то је тек половина потребног новца. Остало прибављају од донатора, овдашњих колектива и пољопривредних произвођача. Захваљујући њима, једном седмично деле и пецива, а поделили су и новогодишње пакетиће деци. Јеловник је утврђен по нормативима Међународног Црвеног крста, који прописују 60 грама меса и 80 грама поврћа у оброку, али Варо каже да оно што се овде скува, иако се понекад чини „танко” далеко надмашује основне захтеве.

Тесто у ђувечу се скувало и Јелица пожурује Миодрага да оброке распореде у мањерке. Потребно је доста снаге да се бар два метра дугом кутлачом захвати из казана и распореди у неку од 30 мањерки. На толико места ће храну разнети Адам Халаи, и направити пут од 200 километара. Адам мерицом проверава колико су напуњене мањерке за поједине пунктове, а напамет зна колико оброка где иде. Јелица затвара и брише мањерке, Весна и Вероника перу судове. Када се испразни казан, Јелица ће прионути да га ориба, и каже да као и у свакој кухињи, и овде је најзахтевнија припрема и одржавање. За Миодрага и Адама следи најтежи део, утовар мањерки у комби.

Народна кухиња је подстанар у некадашњој продавници једног трговинског ланца, а то значи да тешке мањерке треба пренети преко прага, ручно утоварити у комби, заједно са кутијама са хлебом. Празници су, један дан се неће радити, па се пакују и конзерве месног нареска. Док је прва тура хране спакована, Адаму цури зној са лица, али седа у комби, јер треба стићи до приградских месних заједница где га чекају корисници.

– Надали смо се да ћемо добити простор у касарни, где већ постоји кухиња, али нажалост за сада ништа од тога. Нама је важно да смо средили пунктове за расподелу хране који сада изгледају пристојно, а били су без воде, без грејања... – каже Варо. На местима где се дистрибуира храна, свугде иста слика, комби са храном већ чекају корисници и сви дисциплиновано стају у ред за кувани оброк и пола векне хлеба.