Jedini topao obrok za 1.100 Subotičana

Subotica – Kada na obrok čeka 1.100 Subotičana, i još oko 300 migranata, onda na vreme treba početi sa kuvanjem. Svakog radnog dana oko 5 časova, kuvarice Crvenog krsta stižu u prostorije Narodne kuhinje i počinju pripremu obroka.

– Prvo uključimo kazan za kuvanje da počne da se greje, i onda krećemo u pripremu namirnica – objašnjava Jelica Salma, koja je odnedavno prešla da radi u kuhinji. Ovih dana na njoj je veliki deo posla, jer je glavna kuvarica Dragana Adamović teško povredila nogu, a i pomoćnica Zlata Mesaroš je na bolovanju zbog gripa.

Narodna kuhinja Crvenog krsta u Subotici najveća je u Vojvodini, i sve namirnice koje se dnevno pripremaju ovde se mere kilogramima: 350 kilograma krompira, 110 kilograma kobasica, oko 6 litara ulja, ili ako je na jelovniku đuveč, treba pripremiti 55 kilograma testa, i 150 kilograma mešavine povrća. Začini se ovde dodaju na veliko: kilogram soli, kilogram aleve paprike ili začina.

– Ručak kuvamo iz dva puta. Danas je to đuveč, i prvo pripremimo povrće, rasporedimo u manjerke, a onda u drugoj turi stavljamo mlevenu kobasicu i slaninu i testo – objašnjava nam Jelica. Testo je raspoređeno u velike lavore, poput onih za kupanje beba, pa je neophodna pomoć i Vesne Homolje i volontera Veronike Sič da se podigne i prebaci u kazan u kome polako vri đuveč. – Težak je ovo posao, ali mi ipak zadovoljne odlazimo kući jer znamo da kuvamo za ljude kojima je ovo jedini topao obrok tokom dana, nekima i jedini obrok. Mi nikada ne zaboravimo koliko ljudi čeka na ovaj ručak – priča Jelica.

Za to vreme Vesna i Veronika samlele su kobasicu i slaninu i dodaju je u kazan, na taj način svi će dobiti istu količinu mesa. Veronika je penzioner, ranije je delila hranu u svojoj mesnoj zajednici Železničko naselje, ali sada dolazi ovde da pomogne. Za ono što čine, jednom mesečno volonteri dobijaju paket Crvenog krsta. Njoj dobro dođe, ali kaže ne dolazi zbog novca. – Važno je biti sa ljudima, razgovarati, saslušati ih, ko bi mogao da plati ovo naše zajedništvo ovde u kuhinji – kaže Veronika.

Jelica u kazanu meša đuveč varjačom koja je veličine vesla. Čitavo jutro u prostorije narodne kuhinje stižu saradnici, posede nekoliko minuta dok doručkuju, pa nastavljaju. Raznosi se doručak migrantima, a za njih se kuvaju posebni obroci u kuhinji koja je nedavno opremljena iz donacija. Stranim donacijama za njih su obezbeđena tri obroka, voće i salata, a za njih se hrana priprema svih sedam dana u nedelji.

Miodrag Varo, stručni saradnik Crvenog krsta za socijalni i humanitarni rad, objašnjava za „Politiku” da rad Narodne kuhinje sa 27,6 miliona dinara finansira grad, ali to je tek polovina potrebnog novca. Ostalo pribavljaju od donatora, ovdašnjih kolektiva i poljoprivrednih proizvođača. Zahvaljujući njima, jednom sedmično dele i peciva, a podelili su i novogodišnje paketiće deci. Jelovnik je utvrđen po normativima Međunarodnog Crvenog krsta, koji propisuju 60 grama mesa i 80 grama povrća u obroku, ali Varo kaže da ono što se ovde skuva, iako se ponekad čini „tanko” daleko nadmašuje osnovne zahteve.

Testo u đuveču se skuvalo i Jelica požuruje Miodraga da obroke rasporede u manjerke. Potrebno je dosta snage da se bar dva metra dugom kutlačom zahvati iz kazana i rasporedi u neku od 30 manjerki. Na toliko mesta će hranu razneti Adam Halai, i napraviti put od 200 kilometara. Adam mericom proverava koliko su napunjene manjerke za pojedine punktove, a napamet zna koliko obroka gde ide. Jelica zatvara i briše manjerke, Vesna i Veronika peru sudove. Kada se isprazni kazan, Jelica će prionuti da ga oriba, i kaže da kao i u svakoj kuhinji, i ovde je najzahtevnija priprema i održavanje. Za Miodraga i Adama sledi najteži deo, utovar manjerki u kombi.

Narodna kuhinja je podstanar u nekadašnjoj prodavnici jednog trgovinskog lanca, a to znači da teške manjerke treba preneti preko praga, ručno utovariti u kombi, zajedno sa kutijama sa hlebom. Praznici su, jedan dan se neće raditi, pa se pakuju i konzerve mesnog nareska. Dok je prva tura hrane spakovana, Adamu curi znoj sa lica, ali seda u kombi, jer treba stići do prigradskih mesnih zajednica gde ga čekaju korisnici.

– Nadali smo se da ćemo dobiti prostor u kasarni, gde već postoji kuhinja, ali nažalost za sada ništa od toga. Nama je važno da smo sredili punktove za raspodelu hrane koji sada izgledaju pristojno, a bili su bez vode, bez grejanja... – kaže Varo. Na mestima gde se distribuira hrana, svugde ista slika, kombi sa hranom već čekaju korisnici i svi disciplinovano staju u red za kuvani obrok i pola vekne hleba.