Стефан иде у Париз да би се вратио

Ужице – „Идем да се вратим”, поручује на плакатима и таблама надарени ужички сликар Стефан Лукић о свом предстојећем одласку у Париз, у Националну школу ликовних уметности, где ће наставити студије. Ту намеру најпре је необично обелоданио у Београду, где студира трећу годину Факултета примењених уметности, доводећи и трубаче у одећи Деда Мраза да поред табле „Идем да се вратим” свирају у Кнез Михаиловој. Представио се затим и пред својим Ужичанима организовао продајну изложбу дела названу „Југо носталгија”, од које ће финансирати школовање у граду светлости.

И успео је млади уметник у свом науму – стотине Ужичана, па и понеки Београђанин, дошли су на његову изложбу, одавно мала сцена ужичког позоришта није била пунија. Брзо је продато свих тридесетак изложених Стефанових радова из серије о напуштеним аутомобилима, који су метафора заборава и олаког напуштања нечег некад драгог. Права навала на слике једног студента, продаване по студентским ценама. Биће пара за његово стручно усавршавање у Паризу, за које му је плаћено школовање током једног семестра, али не и трошкови боравка.

– Овако лаком продајом ових сјајних Стефанових слика сачувана је уметничка част овог града. А младом уметнику честитам на храбрости: сви помишљају да дођу у Париз и остану у њему, једино се Стефан одважио да каже „Идем у Париз да се вратим” – рекао је на овој изложби доајен ужичког сликарства професор Обрад Јовановић.

Лукићу је сликање и љубав и посао. Ствара неуморно, ради и по 12 сати дневно, а примећен је од љубитеља уметности. Родио се пре 31 годину у Ужицу, ту завршио основну школу и гимназију, потом графички дизајн на Вишој политехничкој у Београду. Једно време стварао је од јутра до мрака у ужичком атељеу, а онда решио да упише београдски ФПУ. – На пријемни сам донео мало бодова из школе, па ми није вредело што сам практични део добро урадио. Не прођох на буџет и умало не потонух. Но, ипак решим да студирам уз самофинансирање. Понудим људима своје радове, неке купце заинтересујем, за два дана тако успем да сакупим новца за четвртину школарине. Касније и за целу, продао сам тада више од 100 својих дела. Прионем на студије, после прве године пређем на буџет. У другој, уз одличан просек оцена, добијем награду факултета за сликарство, прођем и на прилично конкурса, бијенала. Доста сам радио, али то је само основа, као што рече асистент на мом факултету: „Нема успеха без много рада, много рада не значи успех”. Сада сам на трећој години студија, имао сам осам групних и две самосталне изложбе – прича за „Политику” Стефан.

На недавни конкурс у оквиру студентске размене за одлазак у Париз ФПУ је номиновао Лукића. – Конкурисао сам и добио одговор из Париза да сам примљен у њихову Националну школу ликовних уметности. Бићу најмање један семестар, од краја јануара до јуна сигурно, за даље видећемо. Шанса је то, идем да учим и доказујем се, степеник по степеник.

А како читати ово „Идем да се вратим”, питамо га: – Препуштам људима да ово прочитају како хоће. Да ли ће то бити физички или духовни повратак, није битно. Код нас је, генерално, проблем што људи који овде остају увек отписују људе који одлазе. А, у ствари, нико и не одлази, јер је уметност отворена за све, не постоје границе – одговара млади стваралац, додајући да му је циљ демистификација уметности, да она буде за сваког и да људима уз њу буде лепо, што је показао и овом изложбом.