БУРЕ РАСОЛА

Пут ка истини посут је паролама. Понекад је тешко чувати у глави спасоносну изреку или слоган, лакше је такву чаролију носити на себи него држати у себи. Беџ са изреком „Косово је Србија” мало ко носи, а они који су то смислили свакако верују у патриотизам првог и другог реда. Анатомија ове изреке води нас ка родољупцима који су узели монопол на ту деликатну националну вредност.

На маргини ове утешне мантре одиграла се драма врхунског пливача Милорада Чавића. Нема правде у спортској дисквалификацији због једне пароле. Пливач је само износио свој (?!) патриотски став!

Да је само пливао, то би учинио знатно боље. Али, можда га не би лично примио технички премијер Коштуница, коме је у недостатку бољих прилика добродошла Чавићева победа. И европски рекорд, мајица са чаробним речима, а нарочито дисквалификација.

То је било време спорта, политике и разоноде. Савршена прилика за смушено ламентирање над нејасном тугом. А она изрека нас још може одржати далеко од стварности.

Ипак, централно место у српском шизофреном амбијенту обезбедио је Џорџ Буш, млађи: одобрио је дотурање оружја Косову. Стереотип је ту, нови огањ у „бурету барута”! Буш је једним грубим потезом показао да је Вашингтон дигао руке од Србије и да не мари за позицију званичног Београда. То би значило ово: баш нас брига која ће опција узети власт у мају, ми свакако терамо ову ствар до краја!

„Ова ствар” је америчка тврда платформа за Косово. Ту политику је неко још ’99. дефинисао као „бизонски приступ”. Или неку врсту наставка посла који је започео „булдожер” Ричард Холбрук. Тај крајње аутистични модел занемарује злу ћуд региона, у коме се глупа сила пречесто играла са добрим могућностима. Али, онај ко има капиталну моћ слабо брине за логику слепе снаге, јер је ионако поседује.

Неко се добро сетио, па казао да би било боље да је богата Америка најавила економску помоћ региону. Ионако ће просечни становник Косова морати да опстане са једним евром дневно! Оружје које стигне решава проблем само онима који су своје проблеме већ решили.

Политичка елита у Приштини је тек недавно стигла из шуме, они имају тог ђубрета од оружја на претек. Вероватно ће добити приде релативно нову генерацију лаких система за противтенковску или противваздушну борбу. Косово нема просторне услове за пријем и примену наоружања оперативне намене. Дефинисање војске у било којим условима није могуће без ОВК, која је и даље у стању тихе мобилизације. И наравно, има јак утицај на политичке трендове, јер су њени бивши команданти у самом врху власти.

Својом најавом, Буш је снажно потенцирао додатну милитаризацију Косова. Али, у томе нема ни говора о „стварању државе НАТО-а на Балкану”, о којој први министар техничке владе говори у свакој прилици. Тако је и ова мисао, некритички позајмљена од неког чемерног саветника, постала истрошена надрипатриотска изрека.

Идеја назначене стратегије Вашингтона је да Косово не буде на стакленим дефанзивним ногама, нити „недоношче Пентагона”. Него „ствар” која ће бити у стању да се брани сама, уз новосрочену верзију „поузданог надзора безбедности”. То значи углавном ово: рачуна се на тензије које у најгорем расплету воде до регионалног сукоба.

Америка не жели да се штреца због сваке опасности по свог штићеника, па ће му дати нешто средстава да се брани и мало застрашује околину. Ако дође у реалну опасност, ту је већ мајстор за дистрибуцију глобалног страха, односно носилац поузданог надзора безбедности.

То онда није држава НАТО-а него само престижни империјални протекторат! Алијанса има амбиције које се тичу надзора над „глобалном државом”, а не над опскурним микроучинком.

Најављено затрпавање оружјем поново нас враћа вечној српској недоумици у избору добрих савезника. Шта се догодило са нама или са њима, па је Америка (без разлога?) пригрлила Албанце и бацила анатему на Србе? И сада је Вашингтону одједном свеједно шта ће бити са нама и где уопште идемо!

Русија ће оштро реаговати на сав тај арсенал. Може да годи, али од тога нема вајде. Осим од хиперболичне, епске изреке, пуне самоироније настале у депресивном осећању самоће: „Нас и Руса триста милиона!”

Због силног осећања неправде, Србији НАТО више не пада на памет. Али је зато Алијанса, како је потврдио и технички премијер, годинама на Косову, у срцу Србије.