Планина се не сме потцењивати

Припадници Горске службе спасавања Србије (ГСС) ових дана имају пуне руке посла: сезона скијања у нашим планинским центрима је почела па се треба побринути за све који залутају, повреде се или им позли. Дежурства су даноноћна, а у многим ситуацијама брзина деловања је од пресудног значаја, каже за „Политику” Предраг Милошевић (28), спасилац ГСС-а.

„Дешавало нам се да скијаш добије инфаркт или мождани удар, а у тим ситуацијама било је најважније обезбедити његов транспорт до болнице у што краћем року. Када је лепо време и добра видљивост, људи на стазама се опусте и возе брже. Тада смо посебно опрезни, јер су чести судари, па морамо што пре да збринемо повређене”, прича Милошевић, који је припадник ГСС-а од 2009. године.

У ери модерне технологије готово сви на скијалиштима имају мобилне телефоне, а у већини уређаја налази се и џи-пи-ес. Уместо да прате знаке на стазама који веома прецизно воде до подножја, многи скијаши ослоне се на упутства са мобилних телефона која често нису потпуна. Тада је неминовно да залутају.

„Када неко схвати да је залутао, а код себе има мобилни телефон, важно је да позове службу, да држи телефон близу тела како би батерија што дуже трајала и да сачека спасиоце. Чим примимо информацију да се неко изгубио, лоцирамо његово кретање помоћу последњег пролаза ски-паса и тако знамо на којој се инсталацији возио пре нестанка. Тада крећемо у претрагу терена”, наглашава наш саговорник.

Спасиоци немају само пуно посла зими, већ током целе године, јер обезбеђују многобројне акције у природи, али и прискачу у помоћ када се неко изгуби у шуми, на планини...

„Брачни пар из Немачке недавно се изгубио у кањону Ресаве. Кренули су у поподневним часовима у шетњу и залутали. Обронци јужног Кучаја представљају највећу ненасељену површину у Србији и лако је изгубити се јер сви крајолици личе један на други. Кад је почео да пада мрак ухватила их је паника, али је срећом госпођа знала наш број телефона и звала је. Игром случаја у том пределу имали смо екипу која је била на вежби и после сат и по времена спасиоци су пронашли брачни пар и спустили их са планине. Нису били повређени, већ само мало промрзли и уплашени. Срећна околност је била што су их тако брзо нашли, јер ко зна како би се завршило да су морали да остану целу ноћ напољу”, објашњава за наш лист спасилац Душан Старинац (24), који је четири године у Горској служби спасавања.

До несрећа на планини најчешће долази људском грешком: недовољна припремљеност, неадекватна опрема и жеља да се по сваку цену стигне до зацртаног циља, иако временски услови то не дозвољавају, могу довести до кобног исхода.

„Планину никада не треба потценити. Дешава се да људи крену на планинарење а да претходно нису проверили ни временску прогнозу. За ову активност неопходне су претходна обука и одговарајућа опрема, али и посебна опрезност, јер треба водити рачуна не само о себи већ и о људима око себе. Планинар мора да зна када мора да одустане од пењања и да се врати назад, јер услови не дозвољавају да се настави даље”, наводи Старинац.

Спасиоци у акцију крећу одмах по дојави да се неко изгубио, али та информација до њих често стигне са великим закашњењем.

„Важно је да сазнамо за такав догађај у року од неколико сати, јер посебно обучени, потражни пси могу да нањуше траг ограничени временски период. А они су веома важни у потрази, на терену могу да замене између 20 и 30 спасилаца, јер су изузетно брзи и веома ефикасно претражују околину”, наводи Милошевић.

ГСС тренутно има четири оваква пса, посебно научена да траже нестале у природи. Прошле године, на пример, пас Шиба успео је да пронађе стару монахињу у планинама у близини Ваљева и то у пећини која је претходно означена као прегледана.

Спасилачке екипе дежурају непрестано у Пожеги, Крушевцу, Београду и Бољевцу, а у току је формирање станица у Нишу и Новом Саду, чиме ће се у потпуности покрити цела земља. После добијеног позива о нечијем нестанку организују се спасилачки тимови и већ за сат или два стижу на локацију. У међувремену се на лицу места прикупљају информације о несталој особи, њеном здравственом стању, али и крају где је нестала. Одређују се такозване вруће тачке, места где би највероватније изгубљени могао да буде и тада креће потрага. Најчешће се покаже да су баш на тим тачкама и пронађене нестале особе.

„Важно је да особа која се изгуби остане смирена, да покуша да се попне на виши предео да би могла да закључи где је и наравно ако има мобилни да позове спасиоце. Добро је приликом шетње у планини понети воду, чоколадицу, али и астрофолију која штити од хладноће али и превелике врелине”, објашњава Милошевић.

Ако се неко изгуби, не би требало да једе све плодове које нађе у природи, јер постоји опасност од тровања.

„Недавно се у Кучајским планинама, у близини манастира на Микуљском камену десило да је човек који је са пријатељима ишао по дрва у шуму, појео бобичасте плодове од којих му је позлило. Испоставило се да је реч о реткој отровној биљци и спасен је само захваљујући томе што се у близини затекао наш колега кога су звали у помоћ и који је одмах схватио да је реч о тровању због чега је несрећни човек хитно пребачен у болницу”, прича Милошевић, незапослени професор физичког васпитања.

Оба спасиоца ГСС-а, баш као и још око 250 њихових колега сваке године морају да обнове радне лиценце. Ова „обука” траје пет дана и ноћи и изузетно је напорна.

„Током тих дана има јако мало сна и много физичке активности. Има и оних који не могу да издрже такав напор, али захваљујући тој обуци спремни смо у сваком тренутку да помогнемо људима у невољи”, објашњава Старинац.

А да стечено знање може да користи и усред Београда овај спасилац открио је када га је на улици једна госпођа замолила да помогне.

„Човек у аутомобилу испред имао је епилептични напад, скупили су се људи, сви су били у паници, али нико није знао шта да уради. Извукао сам возача из аутомобила, ставио га да лежи на боку, како налажу правила и убрзо је стигла Хитна помоћ”, наводи овај незапослени спасилац који је завршио Електротехнички факултет.