Дижем глас за Инфективну клинику

У свом духовном дневнику „Знакови поред пута” мисаони и интуитивни Иво Андрић је записао: „Већ одавно за мене није важно шта ко у овом нашем друштву уме да каже, ни којим речима, ни каквим тоном, него шта зна да уради, како то ради и како оно што је једном урадио уме после да одржава, усавршава, и брани.”

У потпуном сагласју са овим мишљењем је и ауторски чланак „Променила се Србија” нашег премијера Александра Вучића објављеног у „Експресу”, а преузетом од „Политике” 28. децембра 2016. У том тексту премијер каже да је установљена „нова политичка законитост, нови стандард у Србији: не шта си рекао, него шта си урадио”. Искреност и убеђење нашег премијера не доводим у питање, али размотримо ове ставове, од далекосежног значаја, на конкретном примеру који је мени близак.

Крајем 2015. године председник владе је први пут најавио „кречење и сређивање мокрих чворова у свим здравственим установама у Србији”, као и да ће „све те установе посетити”. Озбиљност и утемељеност ове одлуке потврдио је и министар здравља Златибор Лончар речима „да ће за ове радове бити утрошена скоро једна милијарда динара” и да ће радови бити реализовани „у првој половини 2016. године”. Због свега овога, искрено сам се радовао најави да ће и моја Клиника за инфективне и тропске болести Клиничког центра Србије, напокон, бити реновирана. Наиме, ради се о здравственој установи терцијарног нивоа, од круцијалног значаја за превенцију, дијагностику и лечење акутних и хроничних инфективних болести, за едукацију свих профила здравствених радника и научно-истраживачки рад у области инфектологије. Не заборавимо да 80 одсто биомасе на Земљи чине наши реални и потенцијални непријатељи – микроорганизми, надмоћни јер их одликује бројност, разноврсност, издржљивост и прилагодљивост. Од 1988. године откривено је 30 нових микроорганизама који значајно утичу на раст броја оболелих и умрлих од инфективних болести. Мудрост, искуство и знање инфектолога, микробиолога и епидемиолога налажу велику опрезност и спремност здравственог система да разуме свет микроорганизама и да сачувају постојећу равнотежу између макро и микроорганизама. Ми инфектолози веома сложене и значајне задатке обављамо у пет зграда, неке су саграђене 1926. године, те је време и њихово неодржавање учинило своје: прокишњавање, оронуле фасаде, руиниране просторије, цурење воде и фекалија су наша прошлост и садашњост. Сурова реалност је да болесници моле да их пустимо на неколико сати да би отишли до својих кућа да се окупају, или како они кажу „да се среде”. Све се то дешава почетком 21. века и када постоје чврста обећања да ће бити сређене све здравствене установе. Сада је почетак 2017, рокови су пробијени, а молери и водоинсталатери се нису појавили у Клиници за инфективне и тропске болести. И, шта сада? Ко је одговоран за (олако) дата обећања или њихово неспровођење?

Пошто последњих деценија, у сфери тзв. високе политике, постоји епидемија неиспуњених, али и заборављених обећања, архивираних у нашој подсвести, моја маленкост предлаже да Народна скупштина Србије уведе праксу да једанпут годишње на седници има само једну тачку дневног реда: „обећано – (не)испуњено”. Била би то прилика, за владајуће странке и опозицију, да истакну и похвале примере доследно спроведених обавеза (има их!), али и да критикују креаторе и носиоце неиспуњених обећања, као и све који замајавају народ нереалним идејама и плановима (нпр. изградња пловног канала који би спојио Србију са Егејским морем). Пошто из узрока проистичу и последице (у нормалној земљи), ово би имало за последицу да „маштовити” и неодговорни политичари уступе место другима, креативним и одговорним. Међутим, наша заборавност, кратко памћење, егзистенцијална угроженост, непомирљива подељеност, малодушност, партијска припадност и острашћеност... на једној страни, и неодговорност политичара, одсуство контроле, некомпетентност, ароганција, бројност нових идеја и планова којима смо свакодневно запљуснути и чести избори... на другој страни, већ дуже време рађају и поспешују ову конфузност, неефикасност и неодоговорност у спровођењу усвојених задатака и рокова. Не бих овде и ја да цитирам Макса Вебера (1864–1920), али верујем да су стари, мудри Римљани записали све изреке које су и данас препознатљиве и применљиве: „Што више обећања, то мање веровања”, или „Власт се не чува разлогом власти, него влашћу разлога.” Или су ово можда превазиђени модели политичког деловања?

Редовни професор Медицинског факултета Универзитета у Београду