Узбуђено смо чекали прву публику

Новоустановљена награда која носи име по познатом новинару Небојши Поповићу биће уручена вечерас Светлани и Зорану Поповићу за допринос промоцији и критичком промишљању филмске уметности у 20 часова у Дворани културног центра Београда. Брачни пар који деценијама истрајно обогаћује нашу културу каже да награду прима с тугом и с поносом, јер су познатог аутора и уредника Небојшу Поповића (1958‒2015) лично познавали и ценили његов посвећени рад.

Поповићи су оснивачи фестивала документарног филма „Седам величанствених”, а 2007. припала им је и награда Европске документаристичке мреже. С жељом да представимо њихов допринос, враћамо се у осамдесете године, на њихове почетке када су као млади филмски режисери постали спољни сарадници Телевизије Београд.

Зоран наглашава да је имао срећу да постане део тима серије „Петком у 22” која се бавила културом на нивоу Југославије. Као и серију документарних емисија „Необавезно” и ову је покренула легендарна уредница Зора Кораћ. „У редакцији за културу тада су се дешавала чуда, изазови. То је било најкреативније језгро телевизије, место у којем су се преламале нове идеје”, прича Поповић. Из те групе Милош Спасојевић и Слободан Пешић током 90-их праве филм „Случај Хармс” који је био приказан у Кану. У исто време Борис Миљковић и Бранимир Димитријевић Туцко развијају нову естетику музичког спота у „Рокенролеру”. Поповић ради прву документарну емисију о панку 1981. године, а Партибрејкерси га зову да уради њихов први спот.

‒ У телевизији је тада радила и Миланка Нановић, легенда филмске монтаже, монтажерка неких од наших најзначајнијих играних филмова. Био сам задивљен колико је била отворених естетских ставова. Ми млади смо долазили као да смо пали изнебуха, хтели смо све и свашта да постигнемо. Буквално смо желели да исецкамо на квадратиће ту филмску траку, а она је својом енергијом, искуством и неком дубоком унутрашњом подршком све то пратила као да је део најмлађег могућег тима ‒ каже наш саговорник.

Обоје нам причају о својим великим уредницима који су били слободног духа и довољно моћни да све идеје преточе у праксу. Зора Кораћ је, кажу, разбијала шеме које телевизију чине тромом и за одређене документарне пројекте позивала младе редитеље. Тражила је најбоље сараднике, што су чинили и други уредници. Били су кохезиона сила која привлачи исте такве људе.

‒ Наше емисије приказиване су на фестивалима од Јапана до Америке. Аутор научне фантастике Зоран Живковић ради серијал о научнофантастичном филму. Небојша Ђукелић аналитички прати филм и једне године добија читав Трећи канал за праћење фестивала и Хронике Феста. У таквом окружењу не можете да будете просечни јер је то недопустиво. Сви су подстицани да буду креативни и осећали да је то њихова обавеза и одговорност. Радимо серију из популарне физике и правимо вештачку кишу на тргу као за снимање играног филма! Човек који је био директор Британског савета глуми у серији енглеског за децу, заједно са пола службеника британске амбасаде и њиховом децом. То је дечји програм са елементима играног програма, са Банетом Видаковићем и Зораном Цвијановићем ‒ изузетно забавно. Завршетак снимамо у Лондону где Цвијановић одлази да пронађе све те Британце које је познавао. У Хајд парку убацујемо Цвију у ту живу атмосферу и снимамо његов говор на легендарном „Углу говорника” ‒ подсећа Зоран Поповић.

С распадом Југославије завршава се и „Петком у 22”. Све што се дешава у земљи захтева огроман простор у информативним емисијама, култура је потиснута и постаје сенка онога што је била...

Поповићи напуштају телевизију 1990. и праве филмске радионице у Дому културе „Студентски град”, у оквиру Академског филмског центра. Убрзо оснивају Центар за визуелне комуникације „Квадрат”, где полазнике уче да праве филмове, али и да их компетентно и вишеслојно гледају.

Кроз центар пролази више стотина ђака, међу њима Стефан Арсенијевић, Владан Павић, Адријана Стојковић, Милан Тодоровић, Маја Милош ‒ сада предавачи на ФДУ, редитељи Иван Живковић, Бојан Вулетић, Никола Љуца, Коста Ђорђевић, директори фотографије Јелена Станковић, Пабло Феро Живановић и многи други. У Центру настаје 400 кратких документарних филмова и преко 500 кратких играних. У новом таласу младих документариста из „Квадрата” долазе: Марта Попивода, Соња Благојевић, Иван Јовић, Огњен Главонић, Младен Ковачевић...

‒ Ми одлазимо на фестивал у Амстердам и откривамо редове младих који чекају да купе карте за документарце и гледамо филмове као из снова. Учинило нам се да немамо избора, да морамо да креирамо простор за тај модерни израз и код нас. И тако се 2005. родила идеја за „Седам величанствених”. Сами смо били фрустрирани на фестивалима са много филмова и увек мислили да смо неки бољи филм пропустили. Кад је седам можете све да их видите, а не да гледате три дневно ‒ каже Светлана Поповић и додаје да филмове за фестивал бира Данац Туе Стин Милер.

‒ У том тренутку направити фестивал документарног филма у „Сава центру” изгледало је као немогућа мисија и наша стрепња била је огромна. Чекали смо узбуђено да се појави публика за први филм. Милер нас је питао: Да ли ће доћи 50 људи? Рекли смо: Толико смо лично позвали. Да ли ће доћи 75?. Можда, рекосмо. Мислите ли да ће доћи 100? И ту смо заћутали. Кад је Милер видео више стотина људи на филму о глувој перкусионисткињи Евелин Глени, на конференцији за штампу је рекао: „Да се овако нешто догоди на фестивалу на западу, потребно је најмање осам година!”. Наш ентузијазам, наш сан је био већи од тога. И створила се нова публика правих заљубљеника у модерни документарни филм која се труди да не пропусти ни један од филмова са фестивала ‒ кажу Поповићи.