Жизел у Сарајеву

Мало сам се двоумио ко је између три лика на фотки, који пуцају из ваздушне пушке у стрељани у Сарајеву, а сва три лика су била у униформама армије САД, дакле ко је од њих командант Штаба НАТО-а у Сарајеву, пошто сам упознат да је то дама. Јер, генералица Жизел Вилц, командант штаба НАТО-а, пуцала је у друштву двојице мушкараца. Што би рекла бивша браћа Хрвати – „за не препознати“...

Елем, генералица Жизел је дала некакво саопштење о томе да су закони у БиХ прекршени тиме што се део Трећег пешадијског Република Српска пука постројио у Бањалуци поводом прославе Дана Републике Српске. Па је Министарство одбране БиХ морало да подржи став генералице Жизел. Дан касније је Министарство одбране БиХ издало саопштење да је постројавање Трећег пука ипак било у складу са законом, да би дан после другог саопштења стигло и треће саопштење тог министарства да постројавање није било у реду. Или се Министарство одбране БиХ само постројило пред генералицом Жизел. Која је надлежна да као генерал армије САД тумачи законе и у држави која није чланица НАТО? Какво понижење за БиХ. Односно, самопонижење.

Али има тога и код нас у Србији. Наиме, недавно сам погледао један видео-клип на „Јутјубу”, где војници Србије вежбају, између осталих, и са војницима једне балтичке државе чланице НАТО-а. Вежба у оквиру „Партнерства за мир“. Наши војници увежбавају ношење и укрцавање рањеника у хеликоптер и заузимање положаја иза некаквог зидића. Иза и поред наших војника иде амерички наредник, издаје им команду да крену, један наш војник изговара „један, два, три“ и сва четворица подижу носила са рањеником и носе га до хеликоптера. Амерички наредник каже „врло добро“ и све то снима камером.

Ој, славни наследници хероја са Цера, Колубаре и Кајмакчалана, Неретве и Сутјеске, вас сада странци уче како да носите рањеника. Наследници армије која је постигла прву велику савезничку победу у Првом светском рату, која је носила удар на Солунском фронту, наследници армије којa је у Трсту 1945. била четврта армија у Европи, вас сада некакав наредник странац учи како се носи рањеник и како залећи иза зидића! Што би рекла бивша браћа Хрвати – „за не поверовати“...

Има у свему томе и апсурда. Док су у западној Европи ратови изгубили истакнуто место у јавној историјској култури и у створеном идентитету нација, земље бивше Југославије нису учествовале у тој врсти промена. Неки су прошле ратове претворили у садашњост, али само оне ратове у процесу рушења СФРЈ. То је преточено у државну политику памћења, у нешто што треба да служи као покретач државне и идеолошке интеграције у једном систему коме су иначе преостали тек малобројни инструменти стварања идентитета. Званична слика ратова 1991–1995, што се тиче Загреба и Сарајева, спада у неопходни арсенал легитимности, у који не сме да се дира, који не сме да се доводи у питање и који су у вези са свим облицима изражавања и свим активностима државне политике обележавања прошлости: готово сви празници, већина споменика, непропорционалан део историјских истраживања и школске наставе историје, врте се око ратова из деведесетих година, а белетристика и филм су скоро у потпуности у служби стварања једне херојске слике тих ратова. При томе су у државној политици Сарајева према прошлости претходни ратови 1914–1918. и 1941–1945. пали у други план. Јавно се памти само део историје, а тиме је себе у овом памћењу могао да нађе само део становништва. „Примарно искуство“ појединца и „секундарна институционализација памћења“ у јавном мишљењу на тај начин се за делове друштва – становништва разилазе, и то је познати феномен „пливајућег јаза“ између индивидуалног и колективног памћења, између Бошњака и Срба, између Хрвата и Срба. У БиХ и у Хрватској су ова питања лишена слободног дискурса, па је и слика последњег рата постала мерило прерасподеле политичког, а и друштвеног статуса у овим земљама. „Интегришуће мишљење“, односно званично санкционисана слика рата, сву кривицу и одговорност екстернализује на „великосрпство“ и тиме растерећује своје друштво својеврсне „обраде прошлости“. У оквиру активирања традиционалистичких слика прошлости, симболика и пракса инсценације, ратови 1991–1995. добили су централно место као форма памћења у формирању идентитета како код Хрвата тако и код Бошњака. То је једна агонална слика о себи, стилизација рата у смисаони квалитет, инсистирање на сопственој позицији жртве којој је у то име све дозвољено, па и ратни злочини у циљу одбране сопствене егзистенције као нације. Садашњи неспоразуми на релацији Загреб–Београд, Сарајево–Београд и Бањалука–Сарајево–Загреб последица су управо те слике.

У том контексту вероватно лежи и свесно пристајање на нову позицију „окупираних ученика“, који морају „све из почетка” пред строгим страним учитељима. Наравно да техника ношења рањеника није и део националног идентитета, али спасавање рањеника свакако јесте. Зашто смо се онда у војној пракси свесно одрекли много чега што знамо боље од многих других? И по чијем наређењу?