Дани мрмота у културној свакодневици

Природа је за трансценденталисту и мистика Хенрија Дејвида Тороа била стваралачки дух, тајна и насушна потреба која од човека није стварала усамљеника или пустињака већ здраво биће које је у стању да спозна суштинске чињенице живота, да не би у тренутку умирања „открио да није ни живео”. Још у 19. веку Торо је критиковао људско друштво које ограничава човекову слободу и креативност и ствара од њега очајника. Са 19 година дипломирао је на Харварду, био је син произвођача оловака, а пре него што ће се повући из заједнице помагао је оцу у његовом послу, радио је различите послове за долар на дан, чак био домар код свог ментора Емерсона, а онда је на његовом имању саградио малу брвнару, код језера Валден, у близини градића Конкорда, где се уселио 1845. године када је имао 27 година. Иако је критиковао цркву, пре смрти од туберкулозе у 44. години, није се одрекао идеје о личној бесмртности и онима који су га припремали за онострано рекао је: „Један по један свет, молим!”. Међу новим издањима чачанског „Градца”, у библиотеци „Алеф”, налази се Тороово дело „Валден или живот у шуми” уз његов есеј „О грађанској непослушности”, у преводу са енглеског Зоре Миндеровић.

Торо је веровао да је човекова дужност да буде непослушан властима, а сам је подржао Џона Брауна, човека који је организовао побуну против робовласника због чега је осуђен и погубљен као издајник 1859. године. „Веровао је у доктрину по којој човек има право да према робовласнику примени силу да би робови били ослобођени. Ја се слажем са њим...”, сматрао је Торо дајући подршку Брауну и речима: ... „Свакога дана чувамо такозвани `мир` своје заједнице делима која подразумевају извесно насиље...”. Торо је и сам једну ноћ, у јулу 1846. године, провео у затвору зато што је одбио да плати порез влади која подржава робовласништво, што га је инспирисало да напише есеј о грађанској непослушности.

У есеју Џона Апдајка о „Валдену”, који је познати писац написао поводом 150 година од објављивања првог издања из 1854. године и којим је обогаћено ово издање „Градца”, речено је да је „Валден” највише допринео формирању савремене америчке самосвести, а да су му пут припремили Емерсонови есеји. Апдајк Тороово дело смешта међу саме класике америчке књижевности средине 19. века: Хоторново „Скарлетно слово” из 1850. године, Мелвилов „Моби Дик” (1851), Витманове „Влати траве” (1855), као и „Чича Томину колибу” Харијет Бичер Стоу (1854).

Овако је у својој тишини, уз звуке природе, о људском друштву размишљао Хенри Дејвид Торо: „Друштво је обично сувише јевтино. Састајемо се у веома кратким размацима, што нам не даје времена да стекнемо неку нову вредност једни за друге. Састајемо се за време обеда три пута дневно и нудимо једни другима нову порцију старог, плеснивог сира који јесмо. Морали смо прихватити извесна правила која се зову етикета и учтивост да би ти чести састанци били подношљиви и да не би долазило до отвореног рата. Живимо збијено и сметамо једни другима, спотичемо се једни о друге и мислим да на тај начин губимо извесно поштовање једни према другима. Ређе састајање би свакако било довољно за све важне и ваљане везе.”

Међу новим издањима „Градца” налази се и нова књига Милана Влајчића „Потемкинови потомци, Есеји и коментари о савременој култури 2014–2016”, као и дело Лу Андреас-Саломе „Фридрих Ниче у својим делима”, у преводу с немачког Саше Радојчића.

Влајчићева нова књига наставак је претходног његовог запаженог издања „Поглед из огледала”, а такође је делом настала и као збирка ауторових есеја писаних за портал „Новинарство са потписом”, који су покренули критичари Здравко Зима и Драго Пилсел. И овога пута Влајчић с дозом хумора критички посматра тај баксузни „дан мрмота” који се као у познатом филму, изнова враћа у нашој културној свакодневици. Биће поучно читати о малим-великим издавачима који одустају од учешћа на Међународном београдском сајму књига, о светској премијери филма Михалкова у Београду, о сукобима који прате Октобарски салон, о радију као великој љубави и запитаности над његовом будућношћу. Читамо и Влајчићева размишљања посвећена Кораксу „несаломивом” али и Шарлу Ебдоу, сусретима са Београђанима који му постављају кључна питања, као што је оно о томе да ли заслужујемо свет у којем живимо. Када Влајчић пише о ослобађању биоскопа „Звезда” то је есеј-репортажа, из којег издвајамо цитат: „Кад сам ушао у собу која им служи као основни штаб приметио сам у углу плавокосу девојчицу која на поду спава умотана у неко ћебе, ћилим, шта ли! Рекох домаћинима да не можемо ту да разговарамо да је не пробудимо (у другом углу, друга девојчица у сну!), а домаћини хладно рекоше: `То је ноћна смена, навикле су оне.`” Очекујемо промоцију ове књиге и масовну посету коју је у Културном центру Београда имала и претходна књига Милана Влајчића.

А уронити у свет Ничеове филозофије, онога за кога је „живот био средство сазнања”, вођен духом Лу Андреас-Саломе, значи вратити се поново свету скривених, болних, дубоких, одаја сопства, да би се из тога винуло на небо, ка себи самима.