Улична уметност за лепше лице престонице

Живописна ликовна дела на београдским зидовима – графити и мурали – не жврљотине, него симболи уличне уметности, настају и нестају свакодневно. Неукротива уметност великог формата у Београду се родила у прошлом веку. Можда би се могла измерити хиљадама осликаних квадратних метара или тонама утрошених боја, кад би постојала архива бивших и садашњих цртежа на фасадним страницама уличне бојанке престонице.

– Пре више од 70 година, кад су Руси ослободили Београд, безбедне зграде обележавали су чувеним знаком „Мин њет”. Тај натпис, бледо видљив на једном дорћолском здању, технички је графит. Може се сматрати једним од најстаријих сачуваних у граду. По савременијем схватању, графити су стилизована слова. У низу првих модерних графита осамдесетих се појавила хоботница у новобеоградском Блоку 45 који је и данас популарна графити локација – дочарава Александар Ђорђевић, аутор књиге „Street Art Belgrade”, првог опширног прегледа београдске уличне уметности, стилски и кроз време.

Осамдесетих, на иницијативу академских уметника, мурали израстају у пожељан начин уређења јавног простора. Многи мурали којима су професори и студенти бивше Академије, данас Факултета ликовних уметности, улепшали градске фасаде уништени су, али поједине и данас срећемо, рецимо, у некадашњој Улици српских владара, сада Краља Милана.

Талас осликавања градских зидина под утицајем графита из иностранства запљуснуо је град средином деведесетих, даље објашњава Ђорђевић. Прво се осетио француски утицај – једноставна слова у две боје, рецимо црна у белом оквиру. Отприлике тада, појавили су се и антологијски графити „Кад ја тамо, а оно међутим” или „Џабе сте кречили”. У то доба, пре интернета, извор информација и инспирација о уличној уметности били су часописи. Са страница магазина на београдске зидове преселио се и немачки „дивљи” стил – тродимензионална слова која наизглед излазе у простор.

– Уважени страни часописи сада често објављују радове наших цртача мурала и графита. Београдски улични уметници осликавају фасаде широм света, а цртачи из Немачке, Италије, Француске, Шпаније, Мађарске, Холандије... украшавају зидове нашег града. На „лицу” Београда у последњој деценији нарочито су се проширили радови дизајнера, архитеката, сликара у анонимној уличној уметности. Њихова дела по квалитету не заостају за светом, парирају радовима у Берлину, Барселони, Лондону, Паризу... – прича хроничар београдског стрит арта.

Припремајући књигу, фотографисао је око 8.000 различитих дела уличне уметности за шест година. Признаје, није успео да услика све „експонате”, а међу онима које чува на сликама, неких у граду више нема. Његова је процена да тренутно у Београду активно црта најмање 40 мајстора графита и мурала. Радови углавном нису заштићени. Уметник ослика зид. Зид сруше, окрече или пресликају.

За парче јавног простора цртачи се сналазе и у свету и овде, а одређене локације сматрају се паноима уличне уметности. Код нас су то Хиподром, стара Шећерана, подножје Бранковог моста, урбани џепови у Новом Београду...

– Са светом можемо да се меримо по цртачком квалитету, али не и по неговању уличне уметности. Имамо ми ту културу, само је не гајимо, па се сматра да је небитна, а није. О томе који је део зида чији, ко кога „гази”, односно чији рад сме да прецрта... везе немам. Ја сам обичан легалац, архитекта и улични уметник. Цртам мурале из љубави. Пронашао сам зидове, као веће од папира, да цртеже пренесем у простор у ком живим. Највише цртам по Бежанијској коси, где станујем, и желим да направим урбани дистрикт – открива Пијаниста, аутор око стотину престоничких мурала.

Еминентни светски часописи објављивали су његове радове. Ако њега питате, сви београдски мурали су одлични, небитно је ко их је радио. Пре две године, када је почео да осликава фасаде представљао се као асистент на Архитектонском факултету који из хобија слика мурале. Сад већ није сигуран да ли је израда мурала прерасла у посао, а рад на факултету у хоби. Иако је „легалац”, нема дозволу за цртање.

– Платио сам казну за први рад. Мислили људи да шарам по фасади, дошла полиција, морао сам да новчано надокнадим „штету”, а цртао сам Новака Ђоковића и тај мурал и даље постоји. Зато ћу, кад упознам Ђоковића, да му кажем: „Дужан си ми неке паре” и све ћу му то испричати – смеје се Пијаниста.

Спреј је његова техника. Без 20, 30 боја не почиње да слика. Украсио је и зидове школа и дечјих болница. Радове сврстава у два правца: комерцијални и уметнички. У прву групу спадају мурали са ликовима познатих, рецимо, кошаркаша, Ђоковића, славних војвода, патријарха Павла... На Бежанији прави зид познатих бунтовника против помодарства и кича. Ту је осликао јунаке „Државног посла”, Ланета Гутовића, Бору Чорбу... а место је наменио и Драгану Јовановићу, Пеђолину и радијском водитељу Попу, за сада.

– О комерцијалним муралима, за дан, само на друштвеним мрежама сазна стотине хиљада људи. Углавном тако привучен свет упознаје и моје уметничке мурале. Осликани у просторном контексту они граду дају нови визуелни идентитет, који градим као архитекта. Такав је, на пример, ронилац кога сам осликао на Остружничком мосту, аутопортрет што приликом раста нивоа Саве зарања, а спуштањем реке израња – дочарава Пијаниста.

Највише црта у Београду, али не само ту. Истиче, на пример, „црњанске” радове.

– У насељу Степа, у Новој Црњи, урадио сам великог Степу Степановића. У Српској Црњи осликао сам Ђуру Јакшића у порти цркве где је радио његов отац и где је Ђура осликао иконостас. А наспрам њега насликао сам и Милу, његову девојку у плавом – наводи уметник који је ван Србије цртао на Куби, у Грчкој, Италији, Америци...

Подсећа да у свету ко хоће да брендира град доведе уличне уметнике да осликају фасаде.

– Кад у Лондону осване нови рад Бенксија, једног од најпознатијих уличних уметника на планети, одмах се заштићује плексигласом. Лепо би било да се и код нас о муралима тако брине – закључује Пијаниста.

Бранислав Миленковић: „Моје честитке, Пијанисто”

Дела Пијанисте мењају изглед престонице, постају њени симболи. Примећују то суграђани, од времешних еминентних гардиста архитектуре и урбанизма до малишана који су тек научили да пишу. Међу најзначајнија признања за досадашњи рад Пијаниста издваја писмо барда овдашњег градитељства, Бранислава Миленковића (90).

„Мали принц од седам метара” са страница нашег листа о Пијанистином муралу на зиду ОШ „Владислав Рибникар” подстакао је чувеног професора архитектуре да се лати писаће машине. Откуцао је: „Драги Пијанисто, једна узбудљива слика у „Политици (новембар 24. 2016) не даје ми мира. Много принцеза и принчева, задовољни и насмејани окружили су свог Краља и његово дело, јер – Биће лепо, знаш. И ја ћу гледати звезде. Све звезде ће бити бунари са зарђалим чекрком. Све ће ми звезде сипати да пијем. Моје честитке, Пијанисто”.

– Сасвим неочекивано писмо највећег међу највећима. Невероватан је осећај кад те Бранислав Миленковић ослови са „Драги Маестро”! Слично је и било и кад ми је стигао ђачки састав од једне учитељице. Ученик је на тему „Кад порастем, бићу...” написао да жели да постане Пијаниста, не клавириста него улични уметник који осликава београдске фасаде – поносан је Пијаниста.