Деца на странпутици

Анализа расветљених случајева у последњих осам година показује да млађи од 14 година просечно почине око 1.100 до 1.500 кривичних дела годишње. Према подацима МУП-а Србије, у укупном броју идентификованих починилаца кривичних дела, деца чине један одсто, а у оквиру групе малолетних учинилаца тај проценат је између девет и 12 одсто. У 2016. години су откривена 432 детета млађа од 14 година која су учествовала у криминалу, што је за три и по одсто мање него прошле године.

Делинквентно понашање деце највише је регистровано у Београду, Новом Саду, Суботици, Кикинди, Нишу, Зајечару и Пироту. Међу починиоцима, како показују полицијске евиденције, доминирају дечаци из сиромашних и маргинализованих друштвених група. Криминалом најчешће почињу да се баве у десетој години, прво у месту где станују, а затим и шире. Међутим, забележени су и случајеви седмогодишњака који су учествовали у кривичним делима.

Двојица дванаестогодишњака и њихов годину дана старији друг недавно су у 3.30 часова запалили бескућника из Футога, који је преминуо у болници. Њих тројица први контакт са полицијом имали су пре неколико година када су откривени у крађи. Полиција је о томе одмах обавестила јавног тужиоца за малолетнике и Центар за социјални рад. Ингеренције полиције су се завршиле, будући да је реч о кривично неодговорној деци млађој од 14 година. Тужилац је извештај полиције доставио Центру за социјални рад, јер нема законског основа да према деци у овом узрасту покрене кривични поступак. Центар за социјални рад је, као кључна служба која брине о породици и деци предузео мере у складу са Породичним законом и Законом о социјалној заштити.

На питање како објаснити злочин детета, Оливера Зечевић, шеф Одсека за превенцију и сузбијање малолетничке делинквенције у МУП-у Србије за „Политику” одговара: „Реч је о васпитно запуштеној деци коју родитељи нису научили како да се друштвено прихватљиво понашају. Највероватније су и она сама раније била жртве грубог занемаривања и небриге или емотивно хладног односа, тако да не опажају да је такво понашање лоше, да оно наноси патњу и бол неком другом. Дете најпре учи од родитеља и осталих чланова породице како да се понаша. Касније током пубертета, вршњаци имају велики утицај. Личним примером шаљемо поруку детету шта је исправно, а шта не”.

Јавност је била запрепашћена када су два брата у новембру 2014., тада са 10 и 13 година, покушала да опљачкају књижевника Рашу Попова, који је у раду цео живот посветио деци. Објављено је да браћа имају више стотина кривичних дела, углавном крађа и разбојништава. Иако је и у овом случају полиција одмах након првих сазнања о њиховом учешћу у кривичним делима обавештавала јавно тужилаштво и Центар за социјални рад и подносила кривичне пријаве против родитеља због запуштања и злостављања деце, тек после инцидента са познатим писцем, дечаци су били укључени у програм интензивног третмана за преваспитавање малолетних делинквената, а родитељи осуђени на затворску казну.

Суштина је, тврди Оливера Зечевић, да се делује проактивно како би се спречило да до делинквентног понашања детета дође, а уколико се оно догоди, потребно је да се после брзе реакције полиције и подношења првих пријава, даљи поступак спроведе хитно, да установе социјалне заштите раде са дететом на промени његовог понашања у дужем временском периоду. Упоредо са тим, сматра она, важно је пружати подршку родитељима, који су изгубили контролу над дететом и немају васпитну улогу.

Подаци полиције показују да деца најчешће чине имовинске деликте, крађе и разбојништва (око 1.300 дела годишње). Углавном пљачкају необезбеђене објекте, киоске, продавнице, улазе зграда и то током ноћних и вечерњих сати. Када је реч о разбојништвима, она су махом „улична”, а на мети су женске, малолетне или старе особе. Реч је о мањим новчаним износима за дневне потребе.

„Некада их за ова кривична дела злоупотребљавају старији па и сами родитељи. Ова деца живе у тешким условима, често се сама старају о свом животу, немају одговарајућу здравствену заштиту и углавном не иду у школу”, објашњава Зечевићева.

Разбојништва, изнуде и крађе возила доминирају и у криминалу кривично одговорних малолетника од 14 до 18 година. Поред имовинских деликата (78 одсто), у структури малолетничког криминала издвајају се насилни криминал, који чини око 10 одсто и дела у вези са дрогом која чине око 4,5 одсто. Насилни деликти малолетника најчешће су ситуационог карактера. Када је реч о наркотицима, углавном у Београду и у мањој мери Новом Саду, малолетници су пријављивани због неовлашћеног држања дроге. У више од 90 одсто случајева реч је о држању марихуане за сопствене потребе.

Како је могуће да родитељи не примете да им се деца баве криминалом?

„Нажалост и то се дешава. Има родитеља који су презаузети послом и немају довољно времена да се посвете детету, што не сме да буде изговор. Много већи проблем је када родитељ није успоставио добру комуникацију и однос поверења са дететом. То је посебно значајно у узрасту од 10 до 16 година када су деца пријемчива за позитивне, али и за негативне утицаје. Тада вршњаци почињу да имају доминантнији утицај и због тога је важно да родитељи знају и проверавају са ким им се дете дружи и где проводи слободно време”, одговара Оливера Зечевић.

Са друге стране, наводи она, постоје и породице које занемарују своју децу или их користе за извршење кривичних дела. Догађаји који могу да се одразе на делинквентно понашање детета су понекад и лоши односи између родитеља, свађе, неусаглашеност у васпитању. Има родитеља који, додаје Зечевићева, сматрају да су „све решили” уколико материјално обезбеде децу и неког другог ангажују да се брине о њима, а суштина је да свако дете тражи родитељску пажњу, љубав и подршку.