Диктатура дроге и дрога диктатуре

Немачки писац Норман Олер недавно је објавио књигу „Тотална интоксикација”, исцрпну и шокантну историју(зло)употребе дрога у Трећем рајху. Служећи се изворима из новоотворених архива и сведочанствима непосредних актера, Олер је читаоцима понудио умногоме другачији поглед на кључне моменте Другог светског рата и личност самога Адолфа Хитлера. Већ свима добро позната прича о великом диктатору и рату који је водио против целог света у овој књизи испричана је, између осталог, и кроз лекарске рецепте и хемијске саставе „лекова” које су користили фирер, његова војска и његов народ.

Тако се, на пример, испоставља како је фамозни блицкриг био класични пример допинга! Након завршене ратне кампање у Пољској, јединице Вермахта уопште нису биле ни бројније ни опремљеније од савезничких снага, па је нацистичким генералима био преко потребан ратни план који ће се ослањати на фактор изненађења. Из разматраних докумената Олер закључује да у заобилажењу чувене одбрамбене линије Мажино и јурњави ка кључним стратешким положајима у дубини француске територије кључну улогу није одиграла обученост и одлучност немачког војника, већ превитин, дрога која је конзументе чинила будним и по неколико дана. Овакво непрекидно и незаустављиво надирање Немаца француски војници окарактерисали су као „колективну халуцинацију”. Олер овај тријумф дроге види и као кључни догађај који је одлучио исход Другог светског рата. Наиме, бесан због чињенице да блицкриг није његова идеја и уплашен опасношћу да генерали увиде како све одлично функционише и без њега, Хитлер је наредио прекид напредовања тенковских јединица генерала Гудеријана и тиме омогућио савезницима да код Денкерка извуку живу главу. Годину дана касније, та иста, „навучена” војска напала је Совјетски Савез и тај рат се већ у јесен 1941. претворио у дуготрајну фронтовску борбу, а такво ратовање не тражи војника који не може да заспи, већ војника који је одморан и има стрпљења.

И док су војници постали зависни од превитина, Хитлер није могао да прегура дан без витаминских коктела које му је убризгавао његов лични лекар Тео Морел. Служећи се Мореловим забелешкама, у којима је овај прецизно наводио тачно време давања инјекција и њихов састав, те истражујући све пословне подухвате некадашњег обичног берлинског физикуса, Олер ствара несвакидашњи портрет још несвакидашњијег дилера.

Ту се прича о неоствареном сликару и неталентованом војсковођи који је својим идејама и наступом „дрогирао” цео један народ претвара у јединствено сведочанство о онима који су од снабдевања тог истог народа правом дрогом имали и велике материјалне користи и чије биографије добро познату слику најстравичније диктатуре у историји човечанства чине још грозоморнијом.

Седамдесет и кусур година након што је пред крај рата у берлинском бункеру доктор Морел остао без супстанци које би убризгао у Хитлерове изровашене вене, недавно изабрани филипински председник Родриго Дутерте објавио је рат и мореловски крупним, али и оним „ситним” растурачима наркотика у својој осиромашеној земљи. Методе борбе против наркомафије су сурове, јер за све осумњичене постоји једна једина казна, која се извршава на лицу места, без истраге и суђења, а сâм Дутерте не престаје да се јавно хвали како је и он лично пресудио неколицини дилера.

У јеку тектонских геополитичких померања која потресају свет протеклих неколико година, наличје Дутертеове борбе против организованог криминала није превише занимало јавност загледану у светску избегличку кризу, ,,брегзит” и избор Доналда Трампа за председника САД. „Њујорк тајмс” је недавно објавио потресну фото-репортажу којом се указује на окрутност Дутертеове диктатуре која под изговором борбе против дроге некажњено и масовно убија невине грађане.

Нестварне слике лешева који леже на крвавим тротоарима и ужас на лицима преживелих и овога пута сведоче о неподношљивој лакоћи прелажења Рубикона када се демократско друштво равноправних грађана претвара у отворену диктатуру чији је једини смисао физичко истребљење неистомишљеника. Фотографије лешева убијених Филипинаца наслаганих један на други ни по чему се не разликују од фотографија лешева из нацистичких логора смрти.

Иако су једне убијали дрогирани џелати, а друге под изговором борбе против дроге, реч је о жртвама диктаторских режима чије је једино исходиште перманентно насиље, а превасходни циљ безусловна и апсолутна власт.

Ни Олерова књига, ни фото-репортажа у „Њујорк тајмсу” не нуде одговор на питање како спречити „тоталну интоксикацију” насиљем и страхом, али су преко потребна сведочанства која упозоравају на погубне последице „колективних халуцинација”.

Писац