Diktatura droge i droga diktature

Nemački pisac Norman Oler nedavno je objavio knjigu „Totalna intoksikacija”, iscrpnu i šokantnu istoriju(zlo)upotrebe droga u Trećem rajhu. Služeći se izvorima iz novootvorenih arhiva i svedočanstvima neposrednih aktera, Oler je čitaocima ponudio umnogome drugačiji pogled na ključne momente Drugog svetskog rata i ličnost samoga Adolfa Hitlera. Već svima dobro poznata priča o velikom diktatoru i ratu koji je vodio protiv celog sveta u ovoj knjizi ispričana je, između ostalog, i kroz lekarske recepte i hemijske sastave „lekova” koje su koristili firer, njegova vojska i njegov narod.

Tako se, na primer, ispostavlja kako je famozni blickrig bio klasični primer dopinga! Nakon završene ratne kampanje u Poljskoj, jedinice Vermahta uopšte nisu bile ni brojnije ni opremljenije od savezničkih snaga, pa je nacističkim generalima bio preko potreban ratni plan koji će se oslanjati na faktor iznenađenja. Iz razmatranih dokumenata Oler zaključuje da u zaobilaženju čuvene odbrambene linije Mažino i jurnjavi ka ključnim strateškim položajima u dubini francuske teritorije ključnu ulogu nije odigrala obučenost i odlučnost nemačkog vojnika, već previtin, droga koja je konzumente činila budnim i po nekoliko dana. Ovakvo neprekidno i nezaustavljivo nadiranje Nemaca francuski vojnici okarakterisali su kao „kolektivnu halucinaciju”. Oler ovaj trijumf droge vidi i kao ključni događaj koji je odlučio ishod Drugog svetskog rata. Naime, besan zbog činjenice da blickrig nije njegova ideja i uplašen opasnošću da generali uvide kako sve odlično funkcioniše i bez njega, Hitler je naredio prekid napredovanja tenkovskih jedinica generala Guderijana i time omogućio saveznicima da kod Denkerka izvuku živu glavu. Godinu dana kasnije, ta ista, „navučena” vojska napala je Sovjetski Savez i taj rat se već u jesen 1941. pretvorio u dugotrajnu frontovsku borbu, a takvo ratovanje ne traži vojnika koji ne može da zaspi, već vojnika koji je odmoran i ima strpljenja.

I dok su vojnici postali zavisni od previtina, Hitler nije mogao da pregura dan bez vitaminskih koktela koje mu je ubrizgavao njegov lični lekar Teo Morel. Služeći se Morelovim zabeleškama, u kojima je ovaj precizno navodio tačno vreme davanja injekcija i njihov sastav, te istražujući sve poslovne poduhvate nekadašnjeg običnog berlinskog fizikusa, Oler stvara nesvakidašnji portret još nesvakidašnjijeg dilera.

Tu se priča o neostvarenom slikaru i netalentovanom vojskovođi koji je svojim idejama i nastupom „drogirao” ceo jedan narod pretvara u jedinstveno svedočanstvo o onima koji su od snabdevanja tog istog naroda pravom drogom imali i velike materijalne koristi i čije biografije dobro poznatu sliku najstravičnije diktature u istoriji čovečanstva čine još grozomornijom.

Sedamdeset i kusur godina nakon što je pred kraj rata u berlinskom bunkeru doktor Morel ostao bez supstanci koje bi ubrizgao u Hitlerove izrovašene vene, nedavno izabrani filipinski predsednik Rodrigo Duterte objavio je rat i morelovski krupnim, ali i onim „sitnim” rasturačima narkotika u svojoj osiromašenoj zemlji. Metode borbe protiv narkomafije su surove, jer za sve osumnjičene postoji jedna jedina kazna, koja se izvršava na licu mesta, bez istrage i suđenja, a sâm Duterte ne prestaje da se javno hvali kako je i on lično presudio nekolicini dilera.

U jeku tektonskih geopolitičkih pomeranja koja potresaju svet proteklih nekoliko godina, naličje Duterteove borbe protiv organizovanog kriminala nije previše zanimalo javnost zagledanu u svetsku izbegličku krizu, ,,bregzit” i izbor Donalda Trampa za predsednika SAD. „Njujork tajms” je nedavno objavio potresnu foto-reportažu kojom se ukazuje na okrutnost Duterteove diktature koja pod izgovorom borbe protiv droge nekažnjeno i masovno ubija nevine građane.

Nestvarne slike leševa koji leže na krvavim trotoarima i užas na licima preživelih i ovoga puta svedoče o nepodnošljivoj lakoći prelaženja Rubikona kada se demokratsko društvo ravnopravnih građana pretvara u otvorenu diktaturu čiji je jedini smisao fizičko istrebljenje neistomišljenika. Fotografije leševa ubijenih Filipinaca naslaganih jedan na drugi ni po čemu se ne razlikuju od fotografija leševa iz nacističkih logora smrti.

Iako su jedne ubijali drogirani dželati, a druge pod izgovorom borbe protiv droge, reč je o žrtvama diktatorskih režima čije je jedino ishodište permanentno nasilje, a prevashodni cilj bezuslovna i apsolutna vlast.

Ni Olerova knjiga, ni foto-reportaža u „Njujork tajmsu” ne nude odgovor na pitanje kako sprečiti „totalnu intoksikaciju” nasiljem i strahom, ali su preko potrebna svedočanstva koja upozoravaju na pogubne posledice „kolektivnih halucinacija”.

Pisac