Легија је тражио да се „склоне” убице Ћурувије

Миладин Сувајџић, бивши припадник „земунског клана” изјавио је пред Специјалним судом да је у јуну 2002. године „неко захтевао да се склоне убице Славка Ћурувије”. Казао је да је Милорад Улемек Легија то тражио од Душана Спасојевића, вође клана, рекавши да су убице Ћурувије Ратко Ромић и Мирослав Курак, које тужилаштво терети за тај злочин. Због тога је клан пратио ову двојицу, али је Спасојевић обуставио налог за убиство јер је Улемек од тога одустао након што је разговарао са њима.

– Ко је изнад Легије то тражио, не знам – казао је Сувајџић, објаснивши да није присуствовао разговору Спасојевића и Улемека, већ да му је све испричао Милош Симовић, припадник групе.

Сувајџић, познат и по надимку Ђура Мутави, рекао је да има статус сведока сарадника у предметима убиства премијера Зорана Ђинђића, за злочине „земунског клана”, као и у процесу против новосадске криминалне групе „фирма”, којој се судило за трговину наркотицима. Он је у програму заштите сведока и живи у иностранству, а у легитимацији коју је предочио суду има ново презиме.

Изјавио је да га издржава држава Србија, али је одбио да каже колика му је „плата” у програму заштите сведока јер је то тајна према уговору са државом. Навео је да је његова улога у клану била да набавља телефоне, такозване специјале, аутомобиле и лажне таблице и личне карте осталим припадницима клана.

– Милош је дошао по специјале и аутомобил за праћење Ромића и Курака и ја сам му дао. За пратњу смо увек користили мање возило, „форд” или „клио”. Имали смо таблице војске, полиције или амбасада. Седиш негде два, три сата са таблицама амбасаде, па те нико не дира – објаснио је сведок додајући да је, након обуставе наређења да се убију Курак и Ромић, Симовић вратио сву опрему.

Он је рекао да је о својим сазнањима о убиству Ћурувије причао полицији у тадашњој СБПОК још током акције „Сабља”, 2003. године после убиства тадашњег премијера Зорана Ђинђића, набрајајући хронолошки све злочине „земунског клана”, али да то што су хтели да убију Ромића и Курака, а нису, није ни сматрано кривичним делом.

Навео је да су полицајци били шокирани јер су мислили да су сва та убиства починили припадници ЈСО и више их је занимало шта јесу учинили, од онога што су намеравали, а нису. Додао је да је „земунски клан” исто тако пратио и Радомира Марковића и Јовицу Станишића, али се од убиства одустало.

– Радета Марковића смо пратили у октобру 2000. године. Мислим да је неко из опозиције то тражио од Легије. Јовицу Станишића смо радили у јуну 2002, али то су упропастили. Душан ме је звао хитно да склоним аутомобиле јер је Станишић записао све таблице и звао Брацановића. Нинослав Константиновић и Дуле Крсмановић који су га пратили, нису могли да га убију, јер је возио блиндирани аутомобил са затамњеним стаклима. Мислим да је разлог за убиство било то што је Станишић подржавао Станка Суботића или неке људе који нису били добри са Легијом и Спасојевићем – навео је Миладин Сувајџић.

Он је у свом сведочењу препричао догађај у стану у коме су се после убиства Ђинђића, крили чланови клана Миле Луковић Кум и Сретко Калинић. Тада је, према његовим речима, Луковић набрајао кога су све убили припадници земунске групе, помињући ту и до данас нерасветљене ликвидације Жике Петровића и Зорана Тодоровића Кундака али и убиство Ћурувије.

Сведок Родољуб Миловић, бивши начелник Управе криминалистичке полиције и оперативац групе Поскок рекао је да је о белом „голфу” виђеном на месту убиства Ћурувије (који је према оптужници користио оптужени Ратко Ромић), разговарао поред осталих и са Момиром Гавриловићем, бившим припадником Државне безбедности, убијеним 2001, године под још неразјашњеним околностима. Миловић је казао да је полиција у то време имала информацију да су могући осумњичени Лука Пејовић, Перо Јокић и Мило Тодоровић.

Рекао је да је Пејовић убијен два дана након што је полиција разговарала са њим. Додао је да се Тодоровић крио у Паризу али да је позвао полицију да дође код њега и стави га на полиграф, рекавши да ће се вратити у Србију ако се испостави да не говори истину.

Казао је да није упознат са садржином комплетног предмета о убиству Ћурувије јер је кривичну пријаву 2014. године поднео оперативац који је радио на случају а он, иако је био начелник УКП, целу пријаву није ни прочитао.

Лажне таблице и личне карте

Сведок Миладин Сувајџић је овако објаснио своју улогу у „земунском клану”:

– Душан је имао некога ко је израђивао лажне таблице. Ми само запишемо неке таблице од амбасаде, полицијске или војне, и ураде се. Њих смо лепили и тако смо избегавали полицију. То је било лакше него када смо крали таблице и стављали их на наше аутомобиле. Имао сам једног човека и за личне карте. Мислим да је он умро, али тада је био жив. Имао је бланко личне карте и ја сам добијао готов производ.