Блистава мрежа обмане

Ни једну опсену, заведеност, опчињеност, зачараност, омађијаност, дивоту, глупост и затуцаност, затвореност и заслепљеност ума и осећања, идеолошку, религиозну, или љубавну, песничку, ни једну замку, или тамницу језика, није једноставно одгонетнути, разложити. Шекспирове комедије, на пример, пуне су различитих типова зачаравања, очаравања, „тровања” душе и тела, магије и магичних напитака.

Дакако, није једноставно разабрати чиме је све, на који начин, којим вештинама, моћима, претварањима и подилажењима, Тартиф обрлатио угледног грађанина, и оца породице, Оберона. Да ли моћима и лукавствима изражавања, вештином говора, или претварања, преузимањем на себе различитих улога, побожног, несебичног и непорочног бића, рецимо. Да се тупави Оргон није заљубио, што се људима догађа, у своје „добро дело”, у оно што је учинио за Тартифа. Биће да Оберона у његовој околини нико није особито волео, да га, што би се рекло, нико није узимао озбиљно, нити му посвећивао особиту пажњу. Све су породице сурове и себичне на свој начин!

У сваком случају, Тартиф, као и сваки ваљан, и вешт преварант, своју моћ заснива и на умешности избора жртве. Са свим својим својствима, па онда и својствима породице, друштва, животне филозофије, владајућег стила живота, Оберон је Тартифу дошао као богомдан, као кец на једанаест! Уосталом, у овој молијеровској ујдурми, Бог и божије су жестоко злоупотребљени и кривотворени, да би се свеколико, религиозно, научно, сталешко, стилско лицемерје и лаж, очитовали, отелотворили. Речју, „Тартиф”, или блистава мрежа обмане.

На гостовању у Народном позоришту у Београду, Српско народно позориште из Новог Сада извело је Молијеровог „Тартифа” у режији Душана Петровића, са Ненадом Пећинаром у насловној улози. Редитељ Душан Петровић се, очигледно, није бавио одгонетањем, отварањем тартифовске шифре, нити му је било стало до вербалних, и других игара и блиставости. Престравио се, изгледа, од класицистичке строгости и прецизности, од свега одвише стилског, естетизантног, од историјске досаде, па је Молијерову комедију високог стила превео у комедију успешно и трајније развијану у нашој традицији, у којој, у овом српско-пречанском лонцу, има од свега помало. Нешто од главе, па од репа и ушију, мало сувог, и свежег, свињског и говеђег, сланинице, и тако редом! Додао је Петровић Молијеру чулности, еротике, меснатости, распусних тричарија и ватачина, пуцања и туцања. Па онда, мало од „Ожалошћене породице”, мало од Стерије и Трифковића, па редом, од Душана Ковачевића, и најзад, и мало лајавости, шегачења, комендијања и маргиналности у којој пливају актери комедија – фарси Александра Поповића. Осавременити, или тумачити на нов начин, у овом случају, значи, додавати комедији на кинетичности, бити јасан, гласан, па када се мора и – буквалан. Од Молијера у представи Српског народног позоришта, није остало много, а оно што је наше време представи додало говори језиком куповине и придобијања, лове и сурових, незастртих игара. То више није комедија у којој „речи крилате” замумљују „истинску ствар”. Петровић је са Молијерових речи прешао на своја и дела нашег времена, и његове бруталности, ординарије, стратегије и тактике. Нема ту шта да се филозофира, као да каже редитељ! И удара по сред среде! У главу, под реп! Време је да „истинска ствар”, оно што се крије испод магловитих књижевних речи, дође по своје. Ни ђаво не заборавља своје!

Тартиф Ненада Пећинара у знаку је, у улози је, дирљиве и дубоке скрушености и побожности иза којих се крију апетит и облапорност свих врста. Иако још лукави, ласка, подилази, обмањује, мудро рачуна на туђе, женске, мушке и слабости времена, његова стратегија завођења и освајања тела, душа и поседа је ововремена, оперативнија је, функционалнија, ефикаснија, бруталнија. Ни други актери Петровићеве представе нису другачији. Оно што им је на језику, није и на срцу! Испод мире сто ђавола вире! Као у случају Оргонове кћери Маријане чију провинцијалну наиву проказује Јована Мишковић. Свако дере и деље, магарчи, кога може и кога стигне! Време опадања, мајмунисања, опет! Оргонов шурак Клеант, помало комичан носилац „здравог разума”. Овакав Клеант помаже редитељу да у „Тартифу” открију и обелодане оно што они замишљају, и виде као прави, скривени живот, у коме и ми клецамо, посрћемо, своју игру играмо.

Оргон Душана Јакишића се ваљано уклапа у Петровићеву инсценацију и убедљиво је човек меса и крви, и утолико је теже поверовати у доброту и побожност овако духовно затрављеног Оргона. У Елмири, жени Оргоновој Јоване Стипић, највише је трагова молијеровске комичке духовности и нечег од славне женске ћуди, лукавости, заводљивости, памети. У Петровићевој представи Дорина је носилац контраигре: што Тартиф замути, Дорина избистри. На место вербалног, Дорина ће поставити физичко, опипљиво у сваком случају! Оваква Дорина Сање Ристић-Крајнов као да следи језичку мелодију разборите цуре из нишке или врањске махале!

Дорину као и остале даме и лажну господу, у духу редитељеве инсценације, оденула је Драгица Лаушевић. Сценографија Марија Калабић. Композитор Ирена Поповић. Превод Бранислав Миљковић. Драматург Светислав Јованов. У осталим улогама: Мирјана Гардиновачки, Страхиња Бојовић, Марко Савић, Миодраг Петроње, Анка Поповић и други.

Да, ваља расправљати о стварима, не о речима, али голе ствари мало и недовољно казују кад остану без подршке стила, сјаја игре и двосмисла.