Да ли ће и Николић да скрати мандат

Ако се обистине очекивања Станиславе Пак, саветнице председника Србије, да ће председнички избори бити одржани 19. марта, то значи да ће Tомислав Николић морати да поднесе оставку. Али за такву одлуку актуелни шеф државе би морао да нађе веома јак и убедљив разлог који би на јавности прихватљив начин оправдао неопходност избора две недеље пре редовног термина.

Николићу мандат истиче 31. маја и, ако се иде по процедури за редовне председничке изборе, они би морали да се распишу почетком марта и могли би да се одрже најраније почетком априла.

Према речима саговорника „Политике” из редова виших функционера СНС-а, опција оставке (или, како би рекао Борис Тадић – скраћивања мандата), за Николића није незамислива. Све зависи, како тврди, од процене Николића и Александра Вучића када и како изаћи на изборе, а „остало је техника”. У прилог оваквим тврдњама подсећа се и да је премијер Вучић пре неколико дана рекао да ће кампања бити кратка – 30-35 дана.

Убрзање изборног процеса, то јест евентуална оставка председника Николића, свакако би се на неки начин одразили на опозицију и њене председничке кандидате, будући да се у последња два месеца уврежило мишљење и прихватало се „здраво за готово” да је сигуран датум избора 9. април. Лидер ДС-а Драган Шутановац изгледа да није забринут због могућности да избори буду пре него што се очекивало.

На питање „Политике” да ли то ремети планове за кампању Саше Јанковића, иза којег су стале демократе, Шутановац каже: „Уколико се власт одлучи да се председнички избори одрже раније, једини разлог је свест о губитку избора и покушају да се у краћем року направи резултат који би био потпомогнут државним ресурсима и медијима под утицајем владе. Ми ћемо свакако дати свој максимални допринос у сваком случају”.

Станислава Пак је јуче за наш лист објаснила да је 19. март „вероватан датум”, а да ће се председник Николић и премијер Вучић прецизно договорити. На телевизији Пинк претходно је још рекла да очекује да ће се Вучић и Николић договорити и на Сретење изаћи са заједничким ставом о председничком кандидату, истичући, како преноси Танјуг, да су приче о њиховим несугласицама обичан спин.

Питање ко ће бити кандидат СНС-а и владајуће коалиције и даље је отворено, а евентуални ранији датум, према саговорницима „Политике”, не говори ништа о томе да ли је изгледније да то буде Николић или Вучић. Премијер Вучић је јуче у Давосу, на питање да ли ће се кандидовати, рекао да још није донео одлуку.

За СПС, чини се, већ је све јасно. Наводећи да датум избора није битан, в. д. председника Извршног одбора Ђорђе Чабаркапа каже да социјалисти очекују да имају заједничког кандидата са СНС-ом – али ће СПС подржати једино кандидата који ће имати неспорне шансе да победи, а то је, у овом случају, једино Вучић.

„Ако СНС одлучи да кандидује неког другог, СПС ће имати свог кандидата за председничке изборе. У том случају СПС ће за председника Србије кандидовати Ивицу Дачића, који у истраживањима, после Вучића, има највеће шансе за победу”, категоричан је овај функционер СПС-а.

Станислава Пак, међутим, каже за Пинк, упитана који је њен став о томе да ли Николић треба да се кандидује, да ће председник одлучити, а да је она страначки војник који верује у хијерархију и да ће поштовати договор у странци.

„Надам се да ће председник прихватити предлог да се кандидује”, навела је она.

На питање да ли очекује други круг председничких избора уколико СНС предложи Николића, рекла је, преноси Танјуг, да сва истраживања показују да је један председнички кандидат три пута јачи од осталих.

„Не знам о каквим круговима разговарамо, и Галуп и Стратеџик дају највеће шансе председнику Николићу. Уз подршку Вучића, ја не видим ту никакве кругове”, рекла је. Упитана да ли ће се Николић вратити у странку ако Вучић постане председник, Станислава Пак је одговорила питањем: „А шта ће се радити ако Саша Јанковић победи?”

Наши саговорници Бојан Клачар из Цесида и Ђорђе Вукадиновић, главни уредник „Нове српске политичке мисли” и самостални народни посланик, изражавају сумњу према могућности да председнички избори буду у марту. Ипак, не одбацују ни ту опцију, која би, према Клачару, била проблематична за опозиционе кандидате, док Вукадиновић (који је опозиционо настројен, али још није дао јавну подршку ниједном председничком кандидату), мисли да би чак могла да има и бумеранг ефекат за власт, иако свакако смањује ионако скроман маневарски простор опозиције. „Убрзање возног реда”, објашњава Вукадиновић, могло би да изазове додатно огорчење и мобилизацију, јер је доста јасно и провидно која намера стоји иза тога.

Он каже да је скраћивање ионако кратке кампање генерално доста лоша порука, али не верује да ће дати велику предност власти у односу на сву предност коју власт већ има, нити додатни хендикеп за опозицију у односу на све хендикепе које опозиција већ има. Може, додаје, евентуално само навести опозицију да се што боље и што пре организује и евентуално договори о заједничком наступу.

„То значи да мобилише опозицију која се није показала превише спретном нити ефикасном у прављењу договора и стратегије против власти. Ово би је можда на неки начин алармирало, поготово ако буду и парламентарни избори, што би наметнуло такорећи императив опозицији ако жели да опстане, да се што пре договори, организује и вероватно уједини”, оцењује Вукадиновић.

За Клачара би овај ранији датум, уколико се испостави извесним, био знак да се вероватно одустаје од парламентарних избора, али би опозицији свакако донео нове проблеме. Подсећа да опозициони кандидати немају много ресурса за кампању којима би се супротставили владајућим партијама, а уз то би имали на располагању само три недеље озбиљне кампање.

„Постојао би и те како велики шум у политичкој комуникацији, у којој ћемо слушати различите кандидате јер ће бити много аутсајдера, а имаћемо СНС, који ће моћи у једном таквом окружењу да буде доминантна странка. Напредњаци могу да буду присутни великим интензитетом у свим сегментима кампање, и на терену, и са сигурним гласовима, и у медијима, и с политичким оглашавањем, и са јавним функционерима. Опозиција у таквој констелацији неће бити толико видљива колико би могла бити да кампања траје мало дуже. А без обзира на то што има неке најављене кандидатуре, опозиција има врло скромне, пре свега законске могућности да комуницира с бирачима до званичног почетка кампање”, наводи Клачар.