Зашто нервирате гледаоце?

Познати амерички водич кроз телевизијске програме који се штампа у милионском тиражу „Ти-Ви гајд” излази једном месечно.

У Немачкој се слична издања штампају двонедељно или месечно. И тако редом.

Лако је њима, тамо уредници и координатори ТВ програма вероватно нису чули за дисциплину звану излуђивање гледалаца сталним променама термина емисија, посебно серија.

Код нас у томе предњаче, зачудо, ТВ Б92 и Прва, управо оне чију шему у највећој мери чине серије. Деведесетдвојка месецима врти „Пријатеље” и „Два и по мушкарца”.

Али, то им није довољно, већ и тим серијама чије епизоде знамо напамет, мењају време емитовања.

У мору реприза, гледаоце Прве је обрадовала премијера италијанске серије „Страсти Тоскане” која је по продукцији, естетици и глуми много боља од турских провода који су преплавили овдашње мале екране.

Али то није крај, већ почетак муке свих гледалаца које је освојила.

Прве епизоде су почели да прате радним данима од 20.15, потом је серија пребачена у 21 сат, а сада се приказује у 20 сати!

И све то за десет дана, од 9. јануара наовамо.

Шетајући термин је изум наших телевизија, који не постоји нигде у свету.

Јер, тамо су свесни да постоје и раде само због гледалаца, који заслужују поштовање а овде су омаловажавани на разне начине: лошим програмом, немуштим водитељима, катастрофалним избором гостију, простаклуком и глупошћу...

И бескрајним репризама домаћих серија у ударном термину у чему предњачи РТС који на такве примедбе одговара да су многе нове серије снимљене или ускоро почињу да се снимају.

То је исто као да су у излогу цвећаре пластични букети а власник каже „немојте тако, унутра има лепог свежег цвећа”. Јер, термин у 20 сати није ништа друго до – излог телевизије.

И емисија „150 минута”, коју наизменично воде Маја Николић и Анета Ивановић, имала је своју „шетњу по ТВ шеми” па је од термина у 14.00 дошла до 13 часова.

Штета, одлична емисија са добрим спојем информација, прилога и разговора са гостима у студију, остаје непознаница за све оне који у то време имају обавезе, рецимо на радном месту.

Једанаестогодишњој Јовани Савић, одличној ученици музичке школе „Мокрањац” која свира у београдској Кнез-Михаиловој улици и тако обезбеђује новац за такмичења на којима осваја награде, била је посвећена емисија Наташе Дракулић „Јована и виолина” (6. јануар, РТС 1, 18.30).

Ова шармантна девојчица је на истој телевизији била гост „Јутарњег програма” а прилог о њој је био и део емисије „Око”...

Сви су се они бавили овом младом уметницом која музицира док поред ње пролазе хиљаде људи а друштво и подршку јој прави само њен касетофон.

Јавни сервис је моћна кућа и тешко је поверовати да тамо нико нема идеју како Јовани обезбедити стипендију или спонзора за такмичења.

Они нису социјална установа, то није њихов посао, рећи ће неко. Тачно. Али су прави маркетиншки магови када треба да обезбеде одећу, фризуру, ципеле, накит, па и естетске корекције за новинарке и водитељке.

Разлика је само у – моћи и хтети!