Академце школујемо да оду а средњошколце да остану у Србији

Велика су очекивања нашe владе, па и јавности, од отварања погона страних компанија у Србији. Међутим, економиста Урош Делевић (Економски институт „Џон Х. Данинг”, В. Британија) недавно је у „Политици“ умањио значај ових инвестиција. И то пре свега због нивоа технологије. Назива је шкарт технологијом, а индустрију засновану на њој – склапачком.

Делевић тај тренд доводи у везу са уобичајеном праксом великих светских компанија које софистицирану технологију чувају за развијене земље, док Азији, источној и југоисточној Европи, па и Србији, преостају једноставни мануелни послови који се своде на склапање мање важних делова и конструкција.

Како се то одражава на радну снагу? Тако што „склапачки“ погони запошљавају раднике који су потребни за „склапања“, према томе највише са средњом школом, а често и сa основном, док је оних с факултетским дипломама веома мало.

Према томе, ако се у Србији отварају погони страних компанија, онда то мало шта значи за побољшање квалификационе структуре запослених, а квалификованији ће зато и даље имати као најизгледнију перспективу – одлазак у иностранство. Што се код нас и догађа.

Организација ОЕЦД је, наиме, објавила податке о све већем исељавању наших људи у ове земље (Европска унија, Канада, САД), према којима је 26.000 просечно годишње мигрирало из Србије у државе ОЕЦД-а у периоду 2004–2013, с тим што се у последњих неколико година тај број повећава: 2011. отишло их је 33.000, 2012. године 39.000, а 2013 – 45.000, да би у 2014. наводно емигрирало њих 58.000.

Професор Владимир Гречић каже да је Србија своју позицију на ранг-листи 50 земаља у свету с најбројнијом емиграцијом због ових најновијих кретања погоршала за три места и сада је 29.

Међутим, прилив миграната из Србије у земље ОЕЦД је скромнији у односу на досељавања из Румуније (300.000 годишње), Пољске (270.000), Бугарске (72.000) итд.

Уз напомену да су поменуте земље чланице ЕУ из којих не одлазе само високообразовани, него и мајстори разних струка (водоинсталатери и сл) док се сматра да је из Србије као нечланице процентуални удео високообразованих имиграната већи.

Међутим, вероватно нико не располаже егзактним подацима о квалификационој структури оних који су отишли из земље, али ако претпоставимо да се само у земље ОЕЦД годишње исели 25.000–30.000 радно способних становника, па и да је већина с факултетским дипломама, онда то значи да тек незнатно више њих са истом квалификацијом дође до посла у Србији.

Малтене пола-пола! Јер према подацима Завода за запошљавање, у Србији се сваке године запосли од 33.000 до 39.000 оних с факултетском дипломом.

С тим што у иностранство не одлазе само млади који први пут траже посао него и они који су у овде већ били запослени, а  одлазе у иностранство у потрази за бољим зарадама и животном перспективом.

Колико се, истовремено, наших људи годишње запосли у овдашњим погонима страних фирми? Опет, имамо само процене, и то Развојне агенције Србије. Радош Гагић, директор сектора за директна улагања, каже да је у 2016. години у погонима СДИ у Србији запослено рекордних 17.000 радника.

Две године пре тога, запослено их је мање: у 2015. осам хиљада, у 2014 – четири хиљаде.

Што се саме квалификационе структуре тиче, Гагић каже да је Урош Делевић донекле у праву јер је удео високообразованих међу новозапосленима у погонима страних компанија скроман и одражава укупну структуру незапослених у Србији: око 80 одсто запослених у новим погонима су они који раде за машинама или на фабричкој траци. Ниво потребне школске спреме за те послове је основна или средња школа.

Према томе, од њих осам хиљада запослених 2015. године 6.500 су до нивоа средње спреме, а оних 1.500 су инжењерски кадар и администрација. У ствари, администрација је минимална и своди се на тзв. оперативну (кадровска, финансијска). Јер, у страним компанијама администрација је углавном сконцентрисана на нивоу централе.

Приближно исти однос, кад је реч о стручној спреми запослених, забележен је и прошле године, мада се структура донекле побољшала у корист инжењерског кадра, тврди Гагић и процењује да ће удео високообразованих у СДИ расти упоредо са смањивањем броја незапослених на списковима наших завода за запошљавање.

Ми при томе плаћамо овим страним инвеститорима (од три до десет хиљада евра) отварање сваког радног места, па и оног за које је довољна основна школа, а плаћамо, наравно, и школовање наших факултетских кадрова који овде дипломирају а запошљавају се у иностранству.

Зато је запошљавање наших људи у Србији или у свету једна од најскупљих државних инвестиција. И финансијски најмање исплативих. Једина утеха нам је да нисмо једини у свету по томе што нам образовани одлазе из земље, а ни по томе што нам средњошколци и основци граде привредну перспективу.