Akademce školujemo da odu a srednjoškolce da ostanu u Srbiji

Velika su očekivanja naše vlade, pa i javnosti, od otvaranja pogona stranih kompanija u Srbiji. Međutim, ekonomista Uroš Delević (Ekonomski institut „Džon H. Daning”, V. Britanija) nedavno je u „Politici“ umanjio značaj ovih investicija. I to pre svega zbog nivoa tehnologije. Naziva je škart tehnologijom, a industriju zasnovanu na njoj – sklapačkom.

Delević taj trend dovodi u vezu sa uobičajenom praksom velikih svetskih kompanija koje sofisticiranu tehnologiju čuvaju za razvijene zemlje, dok Aziji, istočnoj i jugoistočnoj Evropi, pa i Srbiji, preostaju jednostavni manuelni poslovi koji se svode na sklapanje manje važnih delova i konstrukcija.

Kako se to odražava na radnu snagu? Tako što „sklapački“ pogoni zapošljavaju radnike koji su potrebni za „sklapanja“, prema tome najviše sa srednjom školom, a često i sa osnovnom, dok je onih s fakultetskim diplomama veoma malo.

Prema tome, ako se u Srbiji otvaraju pogoni stranih kompanija, onda to malo šta znači za poboljšanje kvalifikacione strukture zaposlenih, a kvalifikovaniji će zato i dalje imati kao najizgledniju perspektivu – odlazak u inostranstvo. Što se kod nas i događa.

Organizacija OECD je, naime, objavila podatke o sve većem iseljavanju naših ljudi u ove zemlje (Evropska unija, Kanada, SAD), prema kojima je 26.000 prosečno godišnje migriralo iz Srbije u države OECD-a u periodu 2004–2013, s tim što se u poslednjih nekoliko godina taj broj povećava: 2011. otišlo ih je 33.000, 2012. godine 39.000, a 2013 – 45.000, da bi u 2014. navodno emigriralo njih 58.000.

Profesor Vladimir Grečić kaže da je Srbija svoju poziciju na rang-listi 50 zemalja u svetu s najbrojnijom emigracijom zbog ovih najnovijih kretanja pogoršala za tri mesta i sada je 29.

Međutim, priliv migranata iz Srbije u zemlje OECD je skromniji u odnosu na doseljavanja iz Rumunije (300.000 godišnje), Poljske (270.000), Bugarske (72.000) itd.

Uz napomenu da su pomenute zemlje članice EU iz kojih ne odlaze samo visokoobrazovani, nego i majstori raznih struka (vodoinstalateri i sl) dok se smatra da je iz Srbije kao nečlanice procentualni udeo visokoobrazovanih imigranata veći.

Međutim, verovatno niko ne raspolaže egzaktnim podacima o kvalifikacionoj strukturi onih koji su otišli iz zemlje, ali ako pretpostavimo da se samo u zemlje OECD godišnje iseli 25.000–30.000 radno sposobnih stanovnika, pa i da je većina s fakultetskim diplomama, onda to znači da tek neznatno više njih sa istom kvalifikacijom dođe do posla u Srbiji.

Maltene pola-pola! Jer prema podacima Zavoda za zapošljavanje, u Srbiji se svake godine zaposli od 33.000 do 39.000 onih s fakultetskom diplomom.

S tim što u inostranstvo ne odlaze samo mladi koji prvi put traže posao nego i oni koji su u ovde već bili zaposleni, a  odlaze u inostranstvo u potrazi za boljim zaradama i životnom perspektivom.

Koliko se, istovremeno, naših ljudi godišnje zaposli u ovdašnjim pogonima stranih firmi? Opet, imamo samo procene, i to Razvojne agencije Srbije. Radoš Gagić, direktor sektora za direktna ulaganja, kaže da je u 2016. godini u pogonima SDI u Srbiji zaposleno rekordnih 17.000 radnika.

Dve godine pre toga, zaposleno ih je manje: u 2015. osam hiljada, u 2014 – četiri hiljade.

Što se same kvalifikacione strukture tiče, Gagić kaže da je Uroš Delević donekle u pravu jer je udeo visokoobrazovanih među novozaposlenima u pogonima stranih kompanija skroman i odražava ukupnu strukturu nezaposlenih u Srbiji: oko 80 odsto zaposlenih u novim pogonima su oni koji rade za mašinama ili na fabričkoj traci. Nivo potrebne školske spreme za te poslove je osnovna ili srednja škola.

Prema tome, od njih osam hiljada zaposlenih 2015. godine 6.500 su do nivoa srednje spreme, a onih 1.500 su inženjerski kadar i administracija. U stvari, administracija je minimalna i svodi se na tzv. operativnu (kadrovska, finansijska). Jer, u stranim kompanijama administracija je uglavnom skoncentrisana na nivou centrale.

Približno isti odnos, kad je reč o stručnoj spremi zaposlenih, zabeležen je i prošle godine, mada se struktura donekle poboljšala u korist inženjerskog kadra, tvrdi Gagić i procenjuje da će udeo visokoobrazovanih u SDI rasti uporedo sa smanjivanjem broja nezaposlenih na spiskovima naših zavoda za zapošljavanje.

Mi pri tome plaćamo ovim stranim investitorima (od tri do deset hiljada evra) otvaranje svakog radnog mesta, pa i onog za koje je dovoljna osnovna škola, a plaćamo, naravno, i školovanje naših fakultetskih kadrova koji ovde diplomiraju a zapošljavaju se u inostranstvu.

Zato je zapošljavanje naših ljudi u Srbiji ili u svetu jedna od najskupljih državnih investicija. I finansijski najmanje isplativih. Jedina uteha nam je da nismo jedini u svetu po tome što nam obrazovani odlaze iz zemlje, a ni po tome što nam srednjoškolci i osnovci grade privrednu perspektivu.