Индијац у јапанском светилишту

Јапански јавни ТВ сервис НХК и америчка онлајн телевизија Нетфликс удружили су се да сниме мини-серију „Токијско суђење” („Tokyo Trial”) која је од децембра доступна глобалном гледалишту (па и у Србији). У њој се два режисера, Холанђанин Питер Верхоеф и Американац Роб Кинг, у четири једносатне епизоде баве историјом рађања међународне правде: послератним процесом јапанским лидерима за ратне злочине, агресију и злочине против хуманости.

Серија у главним цртама реконструише тај догађај од пре 70 година (суђење је трајало од маја 1946. до  новембра 1948) када су сви оптужени, њих 28 из „А класе” осумњичених ратних злочинаца – углавном политичко и војно руководство ратног Јапана – проглашени кривим. Седморица су осуђена на смртне казне, 16 на доживотни затвор, двојица на краће временске казне (двојица су преминула током суђења, док је један проглашен ментално неспособним).

Коришћењем документарних и играних сцена, серија углавном следи позадину те судске драме: заплете у 12-чланом судском већу око Повеље Трибунала (чије је званично име Међународни војни трибунал за Далеки исток (енглеска скраћеница – енглески је био службени језик процеса – ИМТФЕ).

Токијско суђење је иначе у сенци Нирнбершког трибунала, савезничког суђења нацистичким ратним лидерима, одржаног од новембра 1945. до октобра 1946. За разлику од процеса вођама Трећег рајха у чијем обликовању су учествовали готово сви припадници победничке коалиције, токијски је био готово искључиво у надлежности САД и при томе није много прикривено да је био у функцији послератних планова америчке спољне политике.

Као доказ за то узима се да међу оптуженима није био цар Хирохито, у чије име су вођени сви освајачки походи Јапана према азијским суседима (Кина, Кореја, земље Индокине…). Амерички генерал Даглас Макартур, врховни заповедник окупационих снага, није се либио ни да притисцима на сведоке испослује жељени исход истраге о царевој улози током рата. План је наиме био да се Хирохито, који је за Јапанце у то време био неспорно божанство, сачува, како би се обезбедила несметана демократизација Јапана и спречило јачање комуниста.

Токијски трибунал је формално био под кровом новооснованих (јун 1945.) Уједињених нација које су (по избору Макартура) именовале и 12 судија из савезничких земаља: Аустралије, Канаде, Кине, Француске, Холандије, Новог Зеланда, Совјетског Савеза, САД (двојица) и Индије (тада британске колоније).

Судија вишег суда у Калкути Радабинод Пал (у серији га игра боливудска звезда Ирфан Кан) био је изненађујући избор, с обзиром на његове критике колонијалног режима и солидарисање са Гандијевим покретом за независност, што ће рећи да је био „азијски националиста”.

 Доследан себи био је и од првог дана свог учешћа у токијском процесу (стигао је седам дана касније од других). Одмах је оспорио легитимитет суда, противећи се оптужницама за „злочине против мира” и „злочине против хуманости”, јер таква кривична дела нису постојала у међународном праву у моменту кад су чињена. Његов аргумент је био да ако оптужени буду осуђени због тога, то ће бити „формализована освета”, а не право.

Правно педантно, судија Пал колегама предочава да победници имају право да оснују специјални суд, као што није проблем и да утврде и његова правила, али да није легитимно да за ту прилику у међународно право уводе нова кривична дела.

Мање правни, а више морални, били су његов ставови да је Јапан поробљавањем суседа само следио пример колонијалних освајања западних сила. „Није ли западни империјализам био тај који је сковао реч ’протекторат’ као еуфемизам за ’анексију’”, питао се. Све империјалистичке силе сматрао је члановима „исте банде”. Спаљивање Токија напалм бомбама у завршним данима рата, а поготово атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија, за Пала су били највећи злочини рата, упоредиви са злочинима нациста.

Политички притисци Макартура на суд да пресуда буде једногласна нису успели: јединство је минирао баш судија из Индије, са којим се донекле солидарисао и колега из Холандије Берт Рејлинг (чиме је можда допринео да седиште међународне правде данас буде у Хагу). Радабинод Пал је издвојио своје мишљење и образложио га у документу од 1.235 страна (главна пресуда је била тек за око трећину већа: 1.781 страна).

Судија Пал је закључио да јапанско политичко и војно руководство није криво по оптужници и затражио ослобађајућу пресуду, али у исто време није оспорио да су ратни злочини почињени. За њега је главни проблем био што су они као такви правно дефинисани „пост фактум”, накнадно.

Окупација Јапана окончана је 1952, када је у Сан Франциску потписан мировни уговор и званични Токио прихватио пресуде ИМТФЕ. Судија Пал је међутим после распуштања трибунала због својих ставова постао нека врста националној јунака у Јапану. Три пута је потом био јапански гост (умро је 1967), а у два јапанска шинто светилишта, Јусукуни и Кјото Ројзен (где су и посвећени и погубљени ратни злочинци), подигнуте су му импресивне меморијалне плоче са великом фотографијом у судијској тоги и записом о њему и његовом делу.

Његово име се по правилу потеже као симбол солидарности између Индије и Јапана приликом званичних сусрета. Данашњи премијер Јапана Шинзо Абе је за време посете Индији током свог првог мандата 2007. путовао у Калкуту (данас Колката) да би се срео са Паловим осамдесетогодишњим сином Прасадом.

Јапански националисти међутим, како на то указују и јапански интелектуалци, из опсежне пресуде судије Пала узимају само оно што им се свиђа, као аргументе за своју верзију јапанске ратне историје. „Они намерно затварају очи пред Паловом оштром осудом јапанских ратних злочина и његовом противљењу ремилитаризацији”, констатује Такеши Накађима, професор са Хокаидо универзитета, аутор књиге „У позадини победничке правде”, која анализира рад Токијског трибунала.

Премијер Абе има и лични разлог за слављење судије Пала: међу обожаваоцима индијског судије био је и његов деда Нобосуке Киши, један од послератних премијера Јапана, који је био на списку осумњичених ратних злочинаца, али му није суђено. „Победничка правда” је иначе била много суровија него што би могло да се закључи само на основу „Токијског суђења”: у мањим процесима у Азији и другде оптужено је 5.700 Јапанаца, од којих је на смрт осуђено 984, а на доживотни затвор њих 475.