Indijac u japanskom svetilištu

Japanski javni TV servis NHK i američka onlajn televizija Netfliks udružili su se da snime mini-seriju „Tokijsko suđenje” („Tokyo Trial”) koja je od decembra dostupna globalnom gledalištu (pa i u Srbiji). U njoj se dva režisera, Holanđanin Piter Verhoef i Amerikanac Rob King, u četiri jednosatne epizode bave istorijom rađanja međunarodne pravde: posleratnim procesom japanskim liderima za ratne zločine, agresiju i zločine protiv humanosti.

Serija u glavnim crtama rekonstruiše taj događaj od pre 70 godina (suđenje je trajalo od maja 1946. do  novembra 1948) kada su svi optuženi, njih 28 iz „A klase” osumnjičenih ratnih zločinaca – uglavnom političko i vojno rukovodstvo ratnog Japana – proglašeni krivim. Sedmorica su osuđena na smrtne kazne, 16 na doživotni zatvor, dvojica na kraće vremenske kazne (dvojica su preminula tokom suđenja, dok je jedan proglašen mentalno nesposobnim).

Korišćenjem dokumentarnih i igranih scena, serija uglavnom sledi pozadinu te sudske drame: zaplete u 12-članom sudskom veću oko Povelje Tribunala (čije je zvanično ime Međunarodni vojni tribunal za Daleki istok (engleska skraćenica – engleski je bio službeni jezik procesa – IMTFE).

Tokijsko suđenje je inače u senci Nirnberškog tribunala, savezničkog suđenja nacističkim ratnim liderima, održanog od novembra 1945. do oktobra 1946. Za razliku od procesa vođama Trećeg rajha u čijem oblikovanju su učestvovali gotovo svi pripadnici pobedničke koalicije, tokijski je bio gotovo isključivo u nadležnosti SAD i pri tome nije mnogo prikriveno da je bio u funkciji posleratnih planova američke spoljne politike.

Kao dokaz za to uzima se da među optuženima nije bio car Hirohito, u čije ime su vođeni svi osvajački pohodi Japana prema azijskim susedima (Kina, Koreja, zemlje Indokine…). Američki general Daglas Makartur, vrhovni zapovednik okupacionih snaga, nije se libio ni da pritiscima na svedoke isposluje željeni ishod istrage o carevoj ulozi tokom rata. Plan je naime bio da se Hirohito, koji je za Japance u to vreme bio nesporno božanstvo, sačuva, kako bi se obezbedila nesmetana demokratizacija Japana i sprečilo jačanje komunista.

Tokijski tribunal je formalno bio pod krovom novoosnovanih (jun 1945.) Ujedinjenih nacija koje su (po izboru Makartura) imenovale i 12 sudija iz savezničkih zemalja: Australije, Kanade, Kine, Francuske, Holandije, Novog Zelanda, Sovjetskog Saveza, SAD (dvojica) i Indije (tada britanske kolonije).

Sudija višeg suda u Kalkuti Radabinod Pal (u seriji ga igra bolivudska zvezda Irfan Kan) bio je iznenađujući izbor, s obzirom na njegove kritike kolonijalnog režima i solidarisanje sa Gandijevim pokretom za nezavisnost, što će reći da je bio „azijski nacionalista”.

 Dosledan sebi bio je i od prvog dana svog učešća u tokijskom procesu (stigao je sedam dana kasnije od drugih). Odmah je osporio legitimitet suda, protiveći se optužnicama za „zločine protiv mira” i „zločine protiv humanosti”, jer takva krivična dela nisu postojala u međunarodnom pravu u momentu kad su činjena. Njegov argument je bio da ako optuženi budu osuđeni zbog toga, to će biti „formalizovana osveta”, a ne pravo.

Pravno pedantno, sudija Pal kolegama predočava da pobednici imaju pravo da osnuju specijalni sud, kao što nije problem i da utvrde i njegova pravila, ali da nije legitimno da za tu priliku u međunarodno pravo uvode nova krivična dela.

Manje pravni, a više moralni, bili su njegov stavovi da je Japan porobljavanjem suseda samo sledio primer kolonijalnih osvajanja zapadnih sila. „Nije li zapadni imperijalizam bio taj koji je skovao reč ’protektorat’ kao eufemizam za ’aneksiju’”, pitao se. Sve imperijalističke sile smatrao je članovima „iste bande”. Spaljivanje Tokija napalm bombama u završnim danima rata, a pogotovo atomsko bombardovanje Hirošime i Nagasakija, za Pala su bili najveći zločini rata, uporedivi sa zločinima nacista.

Politički pritisci Makartura na sud da presuda bude jednoglasna nisu uspeli: jedinstvo je minirao baš sudija iz Indije, sa kojim se donekle solidarisao i kolega iz Holandije Bert Rejling (čime je možda doprineo da sedište međunarodne pravde danas bude u Hagu). Radabinod Pal je izdvojio svoje mišljenje i obrazložio ga u dokumentu od 1.235 strana (glavna presuda je bila tek za oko trećinu veća: 1.781 strana).

Sudija Pal je zaključio da japansko političko i vojno rukovodstvo nije krivo po optužnici i zatražio oslobađajuću presudu, ali u isto vreme nije osporio da su ratni zločini počinjeni. Za njega je glavni problem bio što su oni kao takvi pravno definisani „post faktum”, naknadno.

Okupacija Japana okončana je 1952, kada je u San Francisku potpisan mirovni ugovor i zvanični Tokio prihvatio presude IMTFE. Sudija Pal je međutim posle raspuštanja tribunala zbog svojih stavova postao neka vrsta nacionalnoj junaka u Japanu. Tri puta je potom bio japanski gost (umro je 1967), a u dva japanska šinto svetilišta, Jusukuni i Kjoto Rojzen (gde su i posvećeni i pogubljeni ratni zločinci), podignute su mu impresivne memorijalne ploče sa velikom fotografijom u sudijskoj togi i zapisom o njemu i njegovom delu.

Njegovo ime se po pravilu poteže kao simbol solidarnosti između Indije i Japana prilikom zvaničnih susreta. Današnji premijer Japana Šinzo Abe je za vreme posete Indiji tokom svog prvog mandata 2007. putovao u Kalkutu (danas Kolkata) da bi se sreo sa Palovim osamdesetogodišnjim sinom Prasadom.

Japanski nacionalisti međutim, kako na to ukazuju i japanski intelektualci, iz opsežne presude sudije Pala uzimaju samo ono što im se sviđa, kao argumente za svoju verziju japanske ratne istorije. „Oni namerno zatvaraju oči pred Palovom oštrom osudom japanskih ratnih zločina i njegovom protivljenju remilitarizaciji”, konstatuje Takeši Nakađima, profesor sa Hokaido univerziteta, autor knjige „U pozadini pobedničke pravde”, koja analizira rad Tokijskog tribunala.

Premijer Abe ima i lični razlog za slavljenje sudije Pala: među obožavaocima indijskog sudije bio je i njegov deda Nobosuke Kiši, jedan od posleratnih premijera Japana, koji je bio na spisku osumnjičenih ratnih zločinaca, ali mu nije suđeno. „Pobednička pravda” je inače bila mnogo surovija nego što bi moglo da se zaključi samo na osnovu „Tokijskog suđenja”: u manjim procesima u Aziji i drugde optuženo je 5.700 Japanaca, od kojih je na smrt osuđeno 984, a na doživotni zatvor njih 475.