Српске ненаучене поуке из историје

Сада је сасвим јасно да је заблуда Срба у погледу стварања и чувања заједничке јужнословенске државе била трајног карактера.

Уместо да смо се опирали, од стране Запада наметнутом стварању вишенационалне државе 1918. године, ми смо је оберучке и беспоговорно прихватили. Уместо да смо се, током њеног постојања, уверили да су је Словенци и Хрвати желели само као прелазну етапу у развоју, из вазалског односа у Аустроугарској ка њиховим националним државама, ми смо чинили неопростиве уступке на штету положаја Срба у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Уместо да смо унапредили положај српског језика, ми смо Новосадским договором 1954. прихватили франкенштајновску креатуру – српскохрватски језик са два равноправна писма – ћирилицом и латиницом, који Хрвати никада нису стварно прихватили, а Срби су га поштовали до краја, па га неки чак и данас тако зову.

Уместо да смо чували српски национални идентитет, ми смо га заменили за широко прихваћени југословенски идентитет који остали народи у Југославији никада нису стварно прихватили. Уместо да смо, од краја Великог рата, успели да осмислимо и утврдимо српски национални интерес, ми га ни до данас, после свих и страхота кроз које смо прошли, нисмо распознали.

Када су Словенци и Хрвати, уз обилату политичку, моралну, али и војну и инструкторску помоћ разбили Југославију и отцепили се од ње, ми смо силом покушавали да је спасемо, позивајући се на Устав, заједничку историју, победу у II светском рату, заједнички језик и др., уместо да смо се посветили изградњи сопствене државе.

Колико цинизма и антисрпског става западних држава има у ономе што је следило: за све, па и цепање Југославије, за грађанске ратове, етничка чишћења и пресељења српског народа, за претварање Срба из конститутивног народа у националну мањину у бившим југословенским републикама – крива је Србија. Зато је треба засути санкцијама, затим и бомбама, потпуно јој уништити углед и оштетити је за више стотина милијарди долара разарањима и осиромашеним уранијумом, чије последице њени грађани ће још дуго плаћати. Србију треба прогласити кривцем за све злочине који су учињени током грађанских ратова, напунити Хашки затвор осуђеним Србима, а ослободити скоро све злочинце из Хрватске, БиХ, па и Словеније.

Посебно је питање колико су наши политичари разумевали историју и из ње извлачили поуке.

Познато је да је још на IV Дрезденском конгресу КПЈ 6–12. 11. 1929, у Резолуцији о националном питању, закључено да је Краљевина Југославија творевина империјализма српског народа (!?) и да је треба разбити и ослободити народе који у њој живе да створе сопствене националне државе – Хрватску, Црну Гору, Словенију и Македонију, а мађарском и албанском народу дати право на прикључење матичним државама. Не само то, већ и да КПЈ стане на чело оружане борбе потлачених народа „против српске хегемоније“ и за стварање самосталних држава. Како су српски политичари прихватили да партија с таквим програмом води земљу после Другог светског рата и уведе је у распад, најављен још у Дрездену?

У непрестаном залагању за очување Југославије, српски комунисти у врху власти, осим што нису захтевали ревизију закључака Дрезденског конгреса КПЈ (који су остали трајна идеја ове партије до краја СФРЈ), превидели су и да је Едвард Кардељ, под псеудонимом Сперанс, објавио још 1936. године дело „Развој словеначког националног питања“, у коме је подвукао да је циљ словеначког народа напуштање Југославије и изградња самосталне националне државе.

И поред свих ових чињеница, за распад Југославије и све крваве последице тог распада, хрватска, словеначка и западна пропагандна машинерија су оптужиле – Меморандум САНУ. Каква цинична и вешто фабрикована дезинформација, широко коришћена за дефинитивно срозавање угледа Србије у свету!

Прелиставањем грађе утврђено је да је клуб словеначких интелектуалаца , у оквиру часописа „Нова ревија“, направио тајни меморандум, много пре Меморандума САНУ, који се директно залагао за разбијање СФРЈ. То је отворено саопштено тројици српских академика на састанку у љубљанској крчми симболичног назива „Мрак“, који су словеначки припадници тајне полиције снимали из собе 106, на првом спрату. Српски академици су, на све начине, покушали да убеде словеначке колеге да се заједно заложе за темељну реформу СФРЈ, али су они отворено најавили напуштање заједничке државе. Уместо да су јавно указали на словеначке планове, примили су на себе и Србију терет и клевете којих ни до данас не можемо да се ослободимо.

Хоће ли се коначно отворити архиве и показати цела истина о вишедеценијском пројекту разбијања Југославије у коме је Србија испала највећи, рекло би се и једини губитник? А дотле, будимо свесни да је наше веровање у заједничку државу, од које су други народи једва чекали да се ослободе, била велика варка.

*Редовни професор Универзитета „Џон Незбит”