Плави ћурак татарина

У прошлости, прашњавим друмовима широм земаљског шара дуго су тутњали точкови поштанских кочија. Те шуштаве затворене кочије, са по четири и шест брзих коња, превозиле су путнике, трговце, црквене великодостојнике, војнике, пакете, посебно писмена различитих садржаја. Једна црна поштанска кочија, добро очувана и сасвим слична онима које су јуриле Долином споменика у филмовима Џона Форда „Поштанска кочија” и „Моја драга Клементина”, налазе се у Музеју ПТТ у Београду. Кочија је произведена у Бристолу 1860. године,

Пре појаве поштанске кочије у Србији, јужно од Саве и Дунава, поруке су носили коњаници – татари. Татари  су у прошлости били најбољи јахачи, па је назив „татарин” прешао у занимање. У поставци Музеја ПТТ у Београду налази се слика Карла Гебела са татарима из XIX  века. На дорату, у високом седлу, седи у накићеној одежди татарин Лазар Аранђеловић Инџа. Испред њега, на грошастом белцу, јаше суруџија татар Богдан Ђорђевић. На дугачкој узди суруџја води трећег, резервног коња – едека. Под копитама мензуланских коња диже се прашина. У залеђу се назиру обриси Београда. Татар Инџа и суруџија Богдан „запутили се према Цариграду, носећи хитну пошту кнеза Милоша султану и великом везиру”... Слику сам видео на свечаности, која је у споменутом музеју приређена поводом стогодишњице „Политике” и пуштања у оптицај марке посвећене јубилеју најстарије медијске куће на Балкану. Тада сам упознао Милорада Јовановића, кустоса Музеја, па смо разгледали историјске музејске мапе, табуле, барељефе, сцитале, квипусе... Квипуси су писма „од чворова” која су користиле претколумбовске јужноамеричке Инке. Када сам се пре трећине века мајао Андима, виђао сам Индијанке племена Кечуа у Куску и у тајанственом Мачу Пикчу, које су плеле и продавале шарене пончосе и вунене квипусе као сувенире... У поставци музеја је и Потингерова табула (Via Militaris) из III века са Сирмијумом, Сингидунумом, Виминацијумом, Наисусом, Сердиком... Па споменик пошти римског доба који је пронађен на друму код Костолца. На барељефу су представљена поштанска кола са три упрегнута коња. На колима седе кочијаш, пратилац и поштар који је имао титулу „спекулатора”. Поред дужности књигоноше, спекулатор је био и џелат. Преда пошту, па ако има осуђеника, успут изврши и егзекуцију... У минула времена за тајне поруке и писма коришћене су и такозване сцитале (палице). Пошиљалац и прималац имали су сцитале исте дужине и дебљине. Порука је писана на траци која се спирално обмотавала дуж целе палице.  Само на палици исте дужине и дебљине трака могла је да се дешифрује порука... Херодот је писао да су тајне поруке преносили и робови. Ко има роба, обрије му главу, па на њој, слично тетоважи, испише поруку. Чека се да коса на глави роба порасте, па га шаљу ономе коме је тајна порука намењена... За земана зараза и пошасти, постојала су „кађена” писма. Ова писма кадили су и димили сувом сумпорном паром и високом температуром. У доба куге кађено писмо је чувару карауле латову додавана штапом с ракљама, и морало је у карантину да одлежи 21 дан.

Пренос писама из Западне Европе на Исток од XIV до XVIII века ишао је преко Млетачке Републике. У Венецији су пристигла писма стављали у бурад, херметички их затварали у случају бродолома, и товарили на мале лађе гаљете. Посада гаљете имала је осам морнара. Ако није било ветра четворица су морала да веслају. Гаљете су стизале до Котора, па су писма преузимали поштари „књигоноше”. Поједина племена су давала чувене књигоноше и њихове пратиоце и чуваре, који су писма од Котора до Цариграда носили пешице због планинских терена.

Иначе, за татаре су бирани најбољи јахачи, кадри да на коњским леђима на путу издрже десетак дана. Носили су сликовиту одежду, а преко леђа тежак ћурак од тамноплаве чоје који је досезао до земље. Имали су удобна мека седла са напред високом јабуком, а позади ширим наслоном, који је служио и као  узглавље за дремеж, али не више од „черек (четврт) сахата”, обично у мензуланама – конацима са шталама за тимар татарских  коња: Ту су се суруџије смењивале и узимале одморне коње за даљи пут...  Последњи српски татарин био је Риста Прендић, „који се учио јахању са ’књигоношама’ Стевчом Михајловићем и Тасом Ивановићем Арачлијом”. Када је у Београду 1837. отворен енглески конзулат, кнез Милош је новопостављеном конзулу Хоџесу уступио татарина Ристу Прендића „да носи конзуларну пошту, и прати енглеске дипломатске службенике на путу кроз Србију”...