Фијакером од „Политике” до Скупштине

С времена на време, из дивљине старе Србије јави се, и увек ме обрадује, чобанин Љубивоје Милинковић који самује на планини Чемерну и чува своје стадо од 200 брава. Био сам му јесенас у кући и не уочих, те нисам сигуран, да ли је жица или WLL веза, али знам да увек зове са стабилног. Надин Гуалди, Италијанка пореклом и држављанка Јужноафричке Републике, коју сам случајно упознао прошле године у Србији, купа се ових дана на Маурицијусу где има апартман, моли путем електронске поруке из Индијског океана да се јавим на скајп: „Овде је страшна врућина, хоћу да видим снег у Србији, благо вама.”

Понекад, послом или приватно, позове лекар др Душан Вучићевић, који се пре више од четири деценије из Чачка преселио у Америку и сад би, по логици ствари, требало да је на Флориди где има стан, а не у Чикагу завејаном, ту му је кућа. Његов имењак и колега др Душан Миливојевић бар једаред у десет дана јавља се из Штутгарта где држи ординацију, у Кенингштрасе. Оба Душана кад позову на мобилном телефону овде у Србији појави се ознака „непознато”, па никад нисам сигуран да ли је Немачка или САД. О свима реченим некад сам написао које слово у „Политици”, вероватно им је то значило па су наставили да се јављају.

Тако је, хвала богу и техници, цео свет постао једно глобално село те ми, као његови данашњи становници, не можемо да утекнемо од сељачког порекла.

А негдашњи новинари, док још нису била изумљена сва ова чуда нашег плаховитог доба, бејаху господа.

Тако ми је пре тачно четири деценије, дакле првих дана како сам почео да радим у најстаријој новинској кући на Балкану, приповедао Живан Митровић, учитељ новинарства и скупштински извештач нашег листа између два светска рата. Он је још 1928. био сарадник „Политике”, значи једно лето пре него што је Радио Београд почео да емитује редовни програм, у време кад је телевизија можда била тек у изумитељевој глави, а телефони у српској престоници велика реткост.

Касних седамдесетих, у „Грмеч” преко пута „Политике” свраћао је обично предвече, наручивао своју црвену беванду. Док стојимо за шанком, поред касе, повукао би из луле два-три кратка дима и причао стрпљиво, благо, о минулим летима.

„Знаш ли”, вели, „да сам на седнице Скупштине Краљевине Југославије увек ишао фијакером? Имали смо у ’Политици’, ту доле, шталу и кочијаше.”

Од „Политике” до Скупштине било је потребно, а и данас је тако, тек десетак минута лаке шетње, та раздаљина не захтева никакав превоз, па сам с пажњом ишчекивао да чујем заплет.

„То није било без разлога. Најпре, долазак кочијама пред парламент био је доказ да тај новинар вреди, да кућа у којој ради мисли о угледу и његовом и редакције.”

Али, није само то. После завршеног скупштинског заседања, извештача опет чека фијакер и враћа га, само не у редакцију.

„Обично сам из парламента ишао у кафану ’Прозор’, ту близу ’Политике’, и тада отпуштао кочијаша. Седнем за сто, наручим пиће, почнем да састављам текст и по правилу убрзо се појављује неко од министара, кадикад чак и сами председник владе, с питањем да ли је слободно, па почињемо разговор.”

Данас је та прича на ивици анегдоте, али да се разумети:

„Телевизија није постојала, радио био тек у повоју и господа министри су за умножавање својих ставова и изјава на располагању имали само штампу. Зато су и свраћали за наш сто у ’Прозору’ јер је још тих година важило правило да оно што ’Политика’ није забележила, као да се није ни догодило”, беседио је Живан Митровић који је, после Другог светског рата и повратка из заробљеништва, годинама био уредник у нашем листу.