Fijakerom od „Politike” do Skupštine

S vremena na vreme, iz divljine stare Srbije javi se, i uvek me obraduje, čobanin Ljubivoje Milinković koji samuje na planini Čemernu i čuva svoje stado od 200 brava. Bio sam mu jesenas u kući i ne uočih, te nisam siguran, da li je žica ili WLL veza, ali znam da uvek zove sa stabilnog. Nadin Gualdi, Italijanka poreklom i državljanka Južnoafričke Republike, koju sam slučajno upoznao prošle godine u Srbiji, kupa se ovih dana na Mauricijusu gde ima apartman, moli putem elektronske poruke iz Indijskog okeana da se javim na skajp: „Ovde je strašna vrućina, hoću da vidim sneg u Srbiji, blago vama.”

Ponekad, poslom ili privatno, pozove lekar dr Dušan Vučićević, koji se pre više od četiri decenije iz Čačka preselio u Ameriku i sad bi, po logici stvari, trebalo da je na Floridi gde ima stan, a ne u Čikagu zavejanom, tu mu je kuća. Njegov imenjak i kolega dr Dušan Milivojević bar jedared u deset dana javlja se iz Štutgarta gde drži ordinaciju, u Keningštrase. Oba Dušana kad pozovu na mobilnom telefonu ovde u Srbiji pojavi se oznaka „nepoznato”, pa nikad nisam siguran da li je Nemačka ili SAD. O svima rečenim nekad sam napisao koje slovo u „Politici”, verovatno im je to značilo pa su nastavili da se javljaju.

Tako je, hvala bogu i tehnici, ceo svet postao jedno globalno selo te mi, kao njegovi današnji stanovnici, ne možemo da uteknemo od seljačkog porekla.

A negdašnji novinari, dok još nisu bila izumljena sva ova čuda našeg plahovitog doba, bejahu gospoda.

Tako mi je pre tačno četiri decenije, dakle prvih dana kako sam počeo da radim u najstarijoj novinskoj kući na Balkanu, pripovedao Živan Mitrović, učitelj novinarstva i skupštinski izveštač našeg lista između dva svetska rata. On je još 1928. bio saradnik „Politike”, znači jedno leto pre nego što je Radio Beograd počeo da emituje redovni program, u vreme kad je televizija možda bila tek u izumiteljevoj glavi, a telefoni u srpskoj prestonici velika retkost.

Kasnih sedamdesetih, u „Grmeč” preko puta „Politike” svraćao je obično predveče, naručivao svoju crvenu bevandu. Dok stojimo za šankom, pored kase, povukao bi iz lule dva-tri kratka dima i pričao strpljivo, blago, o minulim letima.

„Znaš li”, veli, „da sam na sednice Skupštine Kraljevine Jugoslavije uvek išao fijakerom? Imali smo u ’Politici’, tu dole, štalu i kočijaše.”

Od „Politike” do Skupštine bilo je potrebno, a i danas je tako, tek desetak minuta lake šetnje, ta razdaljina ne zahteva nikakav prevoz, pa sam s pažnjom iščekivao da čujem zaplet.

„To nije bilo bez razloga. Najpre, dolazak kočijama pred parlament bio je dokaz da taj novinar vredi, da kuća u kojoj radi misli o ugledu i njegovom i redakcije.”

Ali, nije samo to. Posle završenog skupštinskog zasedanja, izveštača opet čeka fijaker i vraća ga, samo ne u redakciju.

„Obično sam iz parlamenta išao u kafanu ’Prozor’, tu blizu ’Politike’, i tada otpuštao kočijaša. Sednem za sto, naručim piće, počnem da sastavljam tekst i po pravilu ubrzo se pojavljuje neko od ministara, kadikad čak i sami predsednik vlade, s pitanjem da li je slobodno, pa počinjemo razgovor.”

Danas je ta priča na ivici anegdote, ali da se razumeti:

„Televizija nije postojala, radio bio tek u povoju i gospoda ministri su za umnožavanje svojih stavova i izjava na raspolaganju imali samo štampu. Zato su i svraćali za naš sto u ’Prozoru’ jer je još tih godina važilo pravilo da ono što ’Politika’ nije zabeležila, kao da se nije ni dogodilo”, besedio je Živan Mitrović koji je, posle Drugog svetskog rata i povratka iz zarobljeništva, godinama bio urednik u našem listu.