Плагијатор у жирију

Издавач моје књиге „Естетика у доба антиуметности” (Дерета, 2016) није ме ниједном речју обавестио да ће с мојом књигом конкурисати за награду „Никола Милошевић” Другог програма Радио Београда, јер то не бих дозволио. Случајно (16. јануара) сазнајем ту вест, а видим и састав жирија. Неписано је правило да у таквом жирију буду истакнути научни ствараоци чија дела не изазивају сумњу у погледу њихове аутентичности. Да ли је све тако? Замолио сам издавача да затражи повлачење моје књиге из процедуре.

А сада о чињеницама, тј. о делима Слободана Грубачића, једног од чланова жирија на чије је радове у више наврата пала сумња да су плагијати. У интелектуалним круговима кружио је и текст филозофа Слободана Дивјака у којем је он документовано показао да је прворазредни интелектуални скандал то што се једна проблематична књига о Канту нашла у најужем прошлогодишњем избору. Но, С. Грубачић, који иначе није филозоф, једини је гласао да управо та књига добије прву награду, што сведочи о томе да се он руководио у потпуности вантеоријским разлозима.

Дивјак је рекао и то да „компетенције приликом избора чланова тога спољашњег жирија”, убудуће „треба да пређу у руке чланова уредничког колегијума Другог Програма Радио Београда”.

На крају, сматра како је „даљи опстанак Слободана Грубачића на месту члана тога жирија неодржив”. Он каже: „Лично нисам читао ни његову докторску дисертацију ни његово дело Александријски светионик, али сам из медија информисан о оптужбама да те две ствари садрже у себи немали број места која се могу означити као плагијати. Пошто сâм аутор није јавно демантовао назначене оптужбе, остала је сенка сумње у вези са његовом евентуалном плагијаторском работом”. Као такав, он „више не може бити члан жирија”.

И ја сам очекивао да ће Грубачић бити смењен. Но, после свега, видевши да се он у жирију и даље налази, одлучио сам да хитно затражим од свог издавача да повуче пријаву на конкурс, с јединим разлогом да као аутор не желим да моју књигу за научни и „оригинални допринос” оцењује С. Грубачић, с посведоченим мањком морално-научне компетенције. Овде подсећам на неколико важних чињеница, оцена и сумњи да су плагирани знатни делови објављени у тзв. научним радовима С. Грубачића.

– САНУ је, уочи избора С. Грубачића за дописног члана 2009. године, добила аргументовани допис који потписује „Један пријатељ САНУ”, под насловом „Плагијатор куца на врата академије”. Академија се оглушује о документ који јој је послат. Овај текст је, иначе, објављен на више места, а интегралну верзију објавио је Књижевни лист (1. март и 1. април 2010), у чијем редакцијском коментару на крају стоји: „У међувремену, наш јунак је изабран за дописног члана САНУ”.

– Истог месеца кад је С. Грубачић биран у САНУ за дописног члана појавио се обиман текст на две странице у НИН-у о случају С. Грубачића. Текст је на насловној страници НИН-а дат под слоганом „Плагијатор у Академији” (НИН, 26. новембар 2009, стр. 15-16), а у поднаслову: „Шта да ради САНУ пред чињеницом да у своје редове треба да прими особу којој се, бар у једном случају, може доказати – плагијат”.

– Редовни професор др Јован Ђукановић – са Грубачићеве катедре за германистику на Филолошком факултету – у НИН-у (3. децембра 2009), у тексту „О плагијату се знало и раније”, указује да је Грубачић и у својој докторској дисертацији у Немачкој оглашен као плагијатор. Притом, Ј. Ђукановић наводи:

„Као професор на Одсеку за германистику Филолошког факултета и у два маха његов управник, упознат сам са још једним случајем који је окарактерисан као плагијат.” Поводом Грубачићеве дисертације „јануара 1976. у листу Frankfurter Allgemeine Zeitung приказ који је потписао проф. Прајзенданц (Preisendanz) експерт за Хајнеа... открива да је овај на више места преписивао, без навођења извора, читаве пасусе из радова проф. Прајзенданца. О томе се, наравно, причало и на одсеку”, на Филолошком. Проф. Ђукановић подсећа да је у реферату који је о Грубачићу писао проф. др Миљан Мојашевић наведено да је Грубачић у својој „дисертацији био исувише штедљив у коришћењу знакова навода и навођења туђих извора”, што је, стилистички, еуфемизам за плагијат. Коначно, проф. Ђукановић овим поводом скреће пажњу САНУ како су и неки чланови Академије знали за овај Грубачићев научни „манир”. Наиме, чињеница је да је „реферат” о Грубачићу „био одређено време на увиду јавности” и објављен у билтену тако „да су сви наставници имали прилике да то знају”. Због тога „чуди изненађење и незнање академика, пре свега Никше Стипчевића”, који се, сва је прилика, заложио да баш Грубачића „уведе” у Академију.

После свега остаје нада да ће колегијум Радио Београда II учинити све да се додељивање награде „Никола Милошевић” учини компетентним.

* Професор Универзитета у Београду