Plagijator u žiriju

Izdavač moje knjige „Estetika u doba antiumetnosti” (Dereta, 2016) nije me nijednom rečju obavestio da će s mojom knjigom konkurisati za nagradu „Nikola Milošević” Drugog programa Radio Beograda, jer to ne bih dozvolio. Slučajno (16. januara) saznajem tu vest, a vidim i sastav žirija. Nepisano je pravilo da u takvom žiriju budu istaknuti naučni stvaraoci čija dela ne izazivaju sumnju u pogledu njihove autentičnosti. Da li je sve tako? Zamolio sam izdavača da zatraži povlačenje moje knjige iz procedure.

A sada o činjenicama, tj. o delima Slobodana Grubačića, jednog od članova žirija na čije je radove u više navrata pala sumnja da su plagijati. U intelektualnim krugovima kružio je i tekst filozofa Slobodana Divjaka u kojem je on dokumentovano pokazao da je prvorazredni intelektualni skandal to što se jedna problematična knjiga o Kantu našla u najužem prošlogodišnjem izboru. No, S. Grubačić, koji inače nije filozof, jedini je glasao da upravo ta knjiga dobije prvu nagradu, što svedoči o tome da se on rukovodio u potpunosti vanteorijskim razlozima.

Divjak je rekao i to da „kompetencije prilikom izbora članova toga spoljašnjeg žirija”, ubuduće „treba da pređu u ruke članova uredničkog kolegijuma Drugog Programa Radio Beograda”.

Na kraju, smatra kako je „dalji opstanak Slobodana Grubačića na mestu člana toga žirija neodrživ”. On kaže: „Lično nisam čitao ni njegovu doktorsku disertaciju ni njegovo delo Aleksandrijski svetionik, ali sam iz medija informisan o optužbama da te dve stvari sadrže u sebi nemali broj mesta koja se mogu označiti kao plagijati. Pošto sâm autor nije javno demantovao naznačene optužbe, ostala je senka sumnje u vezi sa njegovom eventualnom plagijatorskom rabotom”. Kao takav, on „više ne može biti član žirija”.

I ja sam očekivao da će Grubačić biti smenjen. No, posle svega, videvši da se on u žiriju i dalje nalazi, odlučio sam da hitno zatražim od svog izdavača da povuče prijavu na konkurs, s jedinim razlogom da kao autor ne želim da moju knjigu za naučni i „originalni doprinos” ocenjuje S. Grubačić, s posvedočenim manjkom moralno-naučne kompetencije. Ovde podsećam na nekoliko važnih činjenica, ocena i sumnji da su plagirani znatni delovi objavljeni u tzv. naučnim radovima S. Grubačića.

– SANU je, uoči izbora S. Grubačića za dopisnog člana 2009. godine, dobila argumentovani dopis koji potpisuje „Jedan prijatelj SANU”, pod naslovom „Plagijator kuca na vrata akademije”. Akademija se oglušuje o dokument koji joj je poslat. Ovaj tekst je, inače, objavljen na više mesta, a integralnu verziju objavio je Književni list (1. mart i 1. april 2010), u čijem redakcijskom komentaru na kraju stoji: „U međuvremenu, naš junak je izabran za dopisnog člana SANU”.

– Istog meseca kad je S. Grubačić biran u SANU za dopisnog člana pojavio se obiman tekst na dve stranice u NIN-u o slučaju S. Grubačića. Tekst je na naslovnoj stranici NIN-a dat pod sloganom „Plagijator u Akademiji” (NIN, 26. novembar 2009, str. 15-16), a u podnaslovu: „Šta da radi SANU pred činjenicom da u svoje redove treba da primi osobu kojoj se, bar u jednom slučaju, može dokazati – plagijat”.

– Redovni profesor dr Jovan Đukanović – sa Grubačićeve katedre za germanistiku na Filološkom fakultetu – u NIN-u (3. decembra 2009), u tekstu „O plagijatu se znalo i ranije”, ukazuje da je Grubačić i u svojoj doktorskoj disertaciji u Nemačkoj oglašen kao plagijator. Pritom, J. Đukanović navodi:

„Kao profesor na Odseku za germanistiku Filološkog fakulteta i u dva maha njegov upravnik, upoznat sam sa još jednim slučajem koji je okarakterisan kao plagijat.” Povodom Grubačićeve disertacije „januara 1976. u listu Frankfurter Allgemeine Zeitung prikaz koji je potpisao prof. Prajzendanc (Preisendanz) ekspert za Hajnea... otkriva da je ovaj na više mesta prepisivao, bez navođenja izvora, čitave pasuse iz radova prof. Prajzendanca. O tome se, naravno, pričalo i na odseku”, na Filološkom. Prof. Đukanović podseća da je u referatu koji je o Grubačiću pisao prof. dr Miljan Mojašević navedeno da je Grubačić u svojoj „disertaciji bio isuviše štedljiv u korišćenju znakova navoda i navođenja tuđih izvora”, što je, stilistički, eufemizam za plagijat. Konačno, prof. Đukanović ovim povodom skreće pažnju SANU kako su i neki članovi Akademije znali za ovaj Grubačićev naučni „manir”. Naime, činjenica je da je „referat” o Grubačiću „bio određeno vreme na uvidu javnosti” i objavljen u biltenu tako „da su svi nastavnici imali prilike da to znaju”. Zbog toga „čudi iznenađenje i neznanje akademika, pre svega Nikše Stipčevića”, koji se, sva je prilika, založio da baš Grubačića „uvede” u Akademiju.

Posle svega ostaje nada da će kolegijum Radio Beograda II učiniti sve da se dodeljivanje nagrade „Nikola Milošević” učini kompetentnim.

* Profesor Univerziteta u Beogradu