Од А до Б

Као што воз служи да се стигне од А до Б, а не за парадирање налепница с пропагандним порукама које нити су добар пи-ар, нити решавају реалне проблеме, тако је посао државног функционера у земљи вечите транзиције да решава тај негламурозан посао успостављања елементарних правила у раду државних институција.

То је досадан задатак да се омогући грађанима, домаћим и страним правним лицима да без веза, мита и фаворита стигну од А до Б. Макар да без проблема троше и плаћају струју. Међутим не, чак и ту смо увели В: да идеш на шалтер и да се жалиш што ти је рачун сто одсто већи, па онда цели месец тим вишком финансираш ЕПС, па да ти се у тачки Г у фебруару одузме разлика. Ти се до фебруара организуј; пошто грешка није твоја, очигледно терет решавања проблема треба да буде на теби. Све наопако. Тако је смислио Милорад Грчић, некадашњи власник печењаре „Фантазија” у Обреновцу, који је притом био в. д. директор у „Колубари” од 2012. до 2015, а сада је в. д. у ЕПС-у већ десет месеци. Неко је Грчића морао да залива годинама да би израстао у директора. Мање фантазирања, а више рационалних и непомпезних решења, јер од А до Б нису неопходне успутне станице као што су џеп кума, неписмени ђилкош, мешетар из Емирата или тип у малом месту који је крао шунке, а онда се сликао с Николићем, што га је лансирало на општинску функцију. У тим сталним стајањима на пустим станицама људи се возе клај-клај, оседе, нервирају се, и тако прођу године. Кад виде да је Грчић директор и загрљај министра Лончара с Душаном Спасојевићем, иоле промућурнији млади излазе из мафијашког воза и прелазе у страни. Можда им и није по вољи у том страном купеу, али имају осећај да ће негде да стигну.

Још од 2000. пролазимо окуке и лутамо бесциљно, а нисмо се примакли Б. У ствари, нисмо се ни договорили (направили врсту друштвеног уговора) где је Б, макар то било само да судство, здравство и просвета буду деполитизовани. Риба смрди од главе, односно од владе. Локомотива вуче вагоне. Премијер инсистира да се локомотива ложи даноноћно, да се у двадесетом вагону производе стране најлон чарапе или да се вагони украсе патриотским натписима на далекоисточним језицима (!?), те држи мотивационе говоре с вером у „локомотиву историје” која граби у прогрес, али они путници који нису приковани за телевизор само погледом кроз прозор се запитају идемо ли уназад. У последњем вагону се шушка да је мали штићеник машиновође наручио још један вагон и да се уградио двадесет одсто. Бахатост дружбе у локомотиви све је отворенија, а део путника, нарочито оних у спаваћем вагону, показују се као конформисти.

У српском издању „Монд дипломатика” Небојша Катић пише: „Ако се БДП мери по глави становника, Србија је на дну региона и само Албанија и Босна и Херцеговина заостају за њом. Српски БДП је нижи од хрватског за 37 процената”. Даље аутор наводи да је просечна плата мало виша него 2015, али нижа него 2014. и 2013, а притом су порасла задуживања у готовинским кредитима. Према томе, машиновођа не говори истину, а путници примају цркавицу, апатично ћуте или се баве сатиром, а не истраживачким (и истражним) радом.

Треба сумњати у добронамерност оних политичара и подобних новинара који се заклањају иза велике геополитике или укључују Мишу Вацића из „1389” у канцеларију владе. То не значи да међународни односи нису битни, само без мелодраме за унутрашњу употребу у виду налепница, наоружања или укључења с ходника Давоса. Збиља, унутар европских земаља дошло је до промена које повлаче престројавање. Прошлог викенда у Прагу људи су ми говорили све најгоре о председнику Милошу Земану, првом директно изабраном од народа, а не парламента. Па добро, ко је гласао за њега ако је шовинистички пијанац? Па људи који не живе у Прагу. Аха, је л’ разлог незапосленост? Не, Чешка има једну од најнижих стопа незапослености у Европи. Зашто онда? Због реторике исламофобије, иако мигранти у Чешку не желе ни да иду. Шта о вама кажу ти из унутрашњости? Па кажу да смо ми „кафе интелектуалци”. Хм, па можда ту и не греше? Ма они нису никад изашли из земље, и кратког су памћења кад подржавају евроскептика и проруса. Овај дијалог с прашким филмским радницима и омладином илуструје јаз у ЕУ joш од „брегзита”: сукоб града и села, сукоб класа и сукоб генерацијa.

Према томе, спољна политика у кризно време јесте важна, али је наш економски портфолио бедан управо зато што нисмо уредили најосновније стизање од А до Б без кафкијанских агонија. Вук Јеремић је на једном предавању у Нишу рекао да су „спољна и унутрашња политика везане системом спојених судова”. Да, али већина тих судова су домаће институције. У супротном, ако имамо трећеразредни унутрашњи систем, имаћемо трећеразредне спољне партнере и бићемо третирани као трећеразредна држава, а притом негујемо на свим местима трећеразредне људе.

* Редитељ