Од Лa Маме до Трамп тауера

Допала ми се реченица глумице и певачице Џејн Биркин да је „сећање селективно, попут машине за прање веша”!

Са дистанце од две деценије, „селектујем” успомене на прво гостовање у Њујорку Битеф театра код чувене Ла Маме (Елен Стјуарт 1919?2011), иконе авангарде. Мање ми одзвања дуготрајни аплауз из вечери у вече, јасније се сећам онога што тада није било за новине.

Негде пред Божић 1996. играла је примабалерина Соња Вукићевић у „Медеји”. Напорна и захтевна представа у којој лети перје на све стране, углавном у Соњина плућа. Али, она се са широким осмехом шали: „Слободно се наслоните, ја вам дођем као неки јастук!”

Била је то преступна година, година када је Бил Клинтон победио Боба Дола и освојио други мандат, када је у Пожаревцу Марко Милошевић отворио дискотеку „Мадона”, а у Венецији изгорело чувено позориште опера Ла Фениче, када су кренуле жестоке демонстрације против Милошевића...

Отварање сателитске станице у Приликама код Ивањице, срушена у бомбардовању 1999. и обновљена

„Деца” Елен Стјуарт, иконе светске позоришне авангарде, били су Сем Шепард, Роберт де Ниро, Ал Пачино, Бет Мидлер, Харви Кајтел... У њеном позоришном простору пре Битеф театра гостовао је Љубиша Ристић са „Ослобођењем Скопља” у извођењу КПГТ-а са Радетом Шербеџијом....

А како то изгледа код Ла Маме у Ист Вилиџу?

Огроман лофт, од преко 300 квадрата, сале у приземљу, Елен станује на спрату изнад. Кад нас је позвала у стан, једва сам је угледала. Ониска, изгубила се у простору налик пренатрпаној антикварници. Соња Вукићевић ми додаје: „Памтим оне силне беле скулптуре, гомиле лутака, необичне предмете, плишане завесе, све ми је личило на магацин позоришне реквизите из које, наједанпут, израња нека бела, коврџава коса, и прилази нам Елен.”

Ноћ. Упутили смо се у Ла Мамино њујоршко „царство”. Веровали смо да ћемо упознати аутентично место где живе амерички интелектуалци. Њихова елита! Кад, оно... Уђосмо у огромну полумрачну просторију на Ист Вилиџу. По поду леже Афроамериканци, гомиле непокретних људских тела, дрогираних, заспалих, уморних, нешто слично данашњим избеглицама по магацинима и парковима... Наједанпут са свих страна, из мрака, почеше да искачу и мијаучу гомиле мачака... Ивана, узнемирена, каже да је алергична на њихову длаку и да неће моћи ту да борави. Још ништа не коментаришем, води нас даље, некаквим ходницима ка – тоалету. Прескачемо спаваче по подовима, ходамо, дуго чини ми се у бесконачност... На крају, угледасмо нешто што би требало да буде тоалет: разваљену ве-це шољу, нешто што је личило на туш, чкиљава сијалица, мемла, смрад... Соња ми данас прича како не памти већу прљавштину, све је лепљиво од штроке, а кад је отворила један од фрижидера, у њему кутије, на свакој кутији нечије име... колективни живот америчке интелектуалне елите!

Кад бисмо били наивни. Јасно је да авангарда нема пара, али да је баш тако страшно, нисам ни могла да претпоставим

Соња и ја смо, игром случаја, завршиле као гости једне од наших најбогатијих породица, Тање и Владе Делића, у њиховој кући, преко пута Централ парка.

Наравно да смо ушли у Трамп тауер... све блешти, ексклузивне радње, Божић само што није, најбизарнији Деда Мразови, играчке, кугле... Одлазимо на освежење у један од ресторана. Нагињем се над ограду да фотографишем... дубина као кањон, вртоглавица хвата, около светла, вода тече преко зида... кич, раскош... дело архитекте Der Scutt-a, отворено 1983, висине 202 метра са 58 спратова. Мол, канцеларије, апартмани Спилберга и Аге Кана, троспратни пентхаус са таваницама од девет метара, садашњег председника Доналда Трампа. Тада нисмо знали да ће контроверзни бизнисмен тако славно да заврши.

Преко пута, такође Трампово власништво, огромни хотел, чувена „Плаза”. Храбро прилазим ливрејисаном момку на улазу и питам да ли постоји неки простор где може да се пуши – Љубазно нас упути у Оистер бар (oyster – остриге). Ноге нам упадају у дебеле црвене итисоне... све до бара. Седамо, испред нас истакнут мени, и док Соња похлепно пали још једну, не знам коју по реду цигарету, читам: пола порције, шест острига са чашом шампањца 10 долара! Трљам очи, мислећи да недостаје још једна нула. Питам бармена, каже: 10 долара. „А ја”, сећа се данас Соња, „мислећи да уштедим на шампањцу, наручим бело вино и шлог ме трефи кад сам плаћала! Вино је било скупље од шампањца.”

Тако смо упознали интелектуално богатство и материјалну беду њујоршке авангарде код Ла Маме, и царство кича, новца и моћи на амерички начин, оличене у Трамповом богатству. И за једне и за друге ваља имати амбицију и јак его.