Od La Mame do Tramp tauera

Dopala mi se rečenica glumice i pevačice Džejn Birkin da je „sećanje selektivno, poput mašine za pranje veša”!

Sa distance od dve decenije, „selektujem” uspomene na prvo gostovanje u Njujorku Bitef teatra kod čuvene La Mame (Elen Stjuart 1919?2011), ikone avangarde. Manje mi odzvanja dugotrajni aplauz iz večeri u veče, jasnije se sećam onoga što tada nije bilo za novine.

Negde pred Božić 1996. igrala je primabalerina Sonja Vukićević u „Medeji”. Naporna i zahtevna predstava u kojoj leti perje na sve strane, uglavnom u Sonjina pluća. Ali, ona se sa širokim osmehom šali: „Slobodno se naslonite, ja vam dođem kao neki jastuk!”

Bila je to prestupna godina, godina kada je Bil Klinton pobedio Boba Dola i osvojio drugi mandat, kada je u Požarevcu Marko Milošević otvorio diskoteku „Madona”, a u Veneciji izgorelo čuveno pozorište opera La Feniče, kada su krenule žestoke demonstracije protiv Miloševića...

Otvaranje satelitske stanice u Prilikama kod Ivanjice, srušena u bombardovanju 1999. i obnovljena

„Deca” Elen Stjuart, ikone svetske pozorišne avangarde, bili su Sem Šepard, Robert de Niro, Al Pačino, Bet Midler, Harvi Kajtel... U njenom pozorišnom prostoru pre Bitef teatra gostovao je Ljubiša Ristić sa „Oslobođenjem Skoplja” u izvođenju KPGT-a sa Radetom Šerbedžijom....

A kako to izgleda kod La Mame u Ist Vilidžu?

Ogroman loft, od preko 300 kvadrata, sale u prizemlju, Elen stanuje na spratu iznad. Kad nas je pozvala u stan, jedva sam je ugledala. Oniska, izgubila se u prostoru nalik prenatrpanoj antikvarnici. Sonja Vukićević mi dodaje: „Pamtim one silne bele skulpture, gomile lutaka, neobične predmete, plišane zavese, sve mi je ličilo na magacin pozorišne rekvizite iz koje, najedanput, izranja neka bela, kovrdžava kosa, i prilazi nam Elen.”

Noć. Uputili smo se u La Mamino njujorško „carstvo”. Verovali smo da ćemo upoznati autentično mesto gde žive američki intelektualci. Njihova elita! Kad, ono... Uđosmo u ogromnu polumračnu prostoriju na Ist Vilidžu. Po podu leže Afroamerikanci, gomile nepokretnih ljudskih tela, drogiranih, zaspalih, umornih, nešto slično današnjim izbeglicama po magacinima i parkovima... Najedanput sa svih strana, iz mraka, počeše da iskaču i mijauču gomile mačaka... Ivana, uznemirena, kaže da je alergična na njihovu dlaku i da neće moći tu da boravi. Još ništa ne komentarišem, vodi nas dalje, nekakvim hodnicima ka – toaletu. Preskačemo spavače po podovima, hodamo, dugo čini mi se u beskonačnost... Na kraju, ugledasmo nešto što bi trebalo da bude toalet: razvaljenu ve-ce šolju, nešto što je ličilo na tuš, čkiljava sijalica, memla, smrad... Sonja mi danas priča kako ne pamti veću prljavštinu, sve je lepljivo od štroke, a kad je otvorila jedan od frižidera, u njemu kutije, na svakoj kutiji nečije ime... kolektivni život američke intelektualne elite!

Kad bismo bili naivni. Jasno je da avangarda nema para, ali da je baš tako strašno, nisam ni mogla da pretpostavim

Sonja i ja smo, igrom slučaja, završile kao gosti jedne od naših najbogatijih porodica, Tanje i Vlade Delića, u njihovoj kući, preko puta Central parka.

Naravno da smo ušli u Tramp tauer... sve blešti, ekskluzivne radnje, Božić samo što nije, najbizarniji Deda Mrazovi, igračke, kugle... Odlazimo na osveženje u jedan od restorana. Naginjem se nad ogradu da fotografišem... dubina kao kanjon, vrtoglavica hvata, okolo svetla, voda teče preko zida... kič, raskoš... delo arhitekte Der Scutt-a, otvoreno 1983, visine 202 metra sa 58 spratova. Mol, kancelarije, apartmani Spilberga i Age Kana, trospratni penthaus sa tavanicama od devet metara, sadašnjeg predsednika Donalda Trampa. Tada nismo znali da će kontroverzni biznismen tako slavno da završi.

Preko puta, takođe Trampovo vlasništvo, ogromni hotel, čuvena „Plaza”. Hrabro prilazim livrejisanom momku na ulazu i pitam da li postoji neki prostor gde može da se puši – Ljubazno nas uputi u Oister bar (oyster – ostrige). Noge nam upadaju u debele crvene itisone... sve do bara. Sedamo, ispred nas istaknut meni, i dok Sonja pohlepno pali još jednu, ne znam koju po redu cigaretu, čitam: pola porcije, šest ostriga sa čašom šampanjca 10 dolara! Trljam oči, misleći da nedostaje još jedna nula. Pitam barmena, kaže: 10 dolara. „A ja”, seća se danas Sonja, „misleći da uštedim na šampanjcu, naručim belo vino i šlog me trefi kad sam plaćala! Vino je bilo skuplje od šampanjca.”

Tako smo upoznali intelektualno bogatstvo i materijalnu bedu njujorške avangarde kod La Mame, i carstvo kiča, novca i moći na američki način, oličene u Trampovom bogatstvu. I za jedne i za druge valja imati ambiciju i jak ego.