Путин и Трампова трампа

Доналд Трамп се већ доказује да је председник-бизнисмен. Ем је сиротим Мексиканцима покушао да наплати подизање зида на граници САД и Мексика, па је мексички председник одустао од посете Вашингтону, ем је сада и председнику Русије Владимиру Путину понудио велику трампу. Наиме, неколико дана пре инаугурације Трамп је у интервјуима за британски „Тајмс“ и немачки „Билд“ изнео понуду око даљег америчко-руског нуклеарног разоружавања које би, уколико би Москва на то пристала, могло да доведе до укидања економских санкција САД према Русији. Том приликом је нови амерички председник рекао да жели да види „да ли је са Русијом могуће постићи неколико добрих договора“.

Из Москве су на ту Трампову трампу званично и полузванично одговорили врло суздржано изјавама да Русији не одговара даље нуклеарно разоружавање, посебно не у контексту укидања економских санкција које и нису саме по себи циљ, да економске санкције Русији и нису та цена за руско нуклеарно разоружавање. Јер америчке санкције нису уведене Русији због нуклеарног оружја, већ због Крима. Наравно да се у политици великих сила разне ствари и питања могу повезивати, али за понуду трговине типа „санкције за атомско оружје“, Москва није одушевљена, али није ни потпуно затворила врата. Главна препрека било каквом новом америчко-руском споразуму у области нуклеарног разоружања пре свега је амерички антиракетни штит у Европи, ширење америчког оружја у свемиру, изградња НАТО инфраструктуре и распоређивање НАТО снага на руским границама. Нуклеарно оружје данас је главни гарант руске државне и националне безбедности и ако нова администрација у Вашингтону настави са изградњом антиракетног штита у Пољској и у Румунији, онда од ресетовања руско-америчких односа неће бити ништа.

Можда би Русија и пристала да број својих нуклеарних бојевих глава смањи са 1.550 на 1.000, али то је само наизглед једноставна идеја која, признајем, поседује природну привлачност. Јер када би Русија и САД преполовили своје стратегијско нуклеарно наоружање, свет би био далеко безбеднији. Наиме, тако мисле лаици, док је нуклеарна стратегија врло суптилна активност. Односно, ризици нових нуклеарних стратегијских преговора САД и Русије много су већи од онога који проистиче из уговора о нуклеарним снагама средњег домета. Број и бројање нуклеарних бојевих глава није једино питање, важно је и где су те главе распоређене, на којим локацијама и на којим средствима за лансирање. Да ли су, „нуклеарним жаргоном“ речено, у „стању да преживе и опстану“? Да ли су те бојеве главе добра или лоша мета за противнички нуклеарни удар, јесу ли упадљиве или не?

И Русија и САД имају тријаду стратешких нуклеарних борбених снага: копнени силоси са интерконтиненталним ракетама са нуклеарним бојевим главама, нуклеарне подморнице са истим таквим ракетама и стратешки бомбардери који носе атомске бомбе, или ракете с нуклеарним бојевим главама. Русија и САД немају подједнако распоређен број нуклеарних бојевих глава по сегментима те атомске тријаде: Американци имају 90 стратешких бомбардера, 20 Б-2А и 70 Б-52Х, имају и 14 нуклеарних подморница класе „охајо“ са по 24 интерконтиненталне ракете „трајдент Д-5“; Вашингтон има 450 интерконтиненталних пројектила копненог базирања типа „минитмен-3“, док Руси имају 12 нуклеарних подморница с интерконтиненталним ракетама, 76 стратешких бомбардера, 16 Ту-160 и 60 Ту-95МС, а у јединицама копненог базирања, у подземним силосима и на специјалним возилима, а сада и на специјалним возовима, укупно 332 ракете интерконтиненталног домета. Но, Американци имају већи број нуклеарних подморница и бродова са којих могу да лансирају крстареће пројектиле, како са конвенционалном бојевом главом тако и са нуклеарном. Те америчке крстареће ракете спадају у категорију средњег домета, али ако се испаљују са подручја Балтика, или Црног мора, из Пољске или Румуније, оне су за Русе стратегијске ракете и стратегијска претња.

Ни број бојевих глава на интерконтиненталним ракетама није исти, као ни снага бојевих глава у килотонама, или мегатонама. Посебна је прича чије су ракете прецизније, ко има такозвани мањи ЦЕП.

Све то америчко-руску нуклеарну једначину чини врло компликованом, јер имамо „плафоне“ у појединим категоријама нуклеарног оружја и лансирних средстава тог оружја, али имамо и „потплафоне“ у бојевим главама, што све ствара одређену нуклеарну „нестабилност“. Заправо и Русија и САД су мање спремне на редукцију „потплафона“, Американци у погледу бојевих глава на својим атомским подморницама, Руси око бојевих глава на својим копненим мобилним лансерима.

Логика оба САЛТ споразума изродила је праве нуклеарне немани: ограничавајући број ракетних лансера, а не број бојевих глава, обе суперсиле су натрпале што већи број бојевих глава на сваку ракету у копненом силосу, или на подморници. То је аутоматски створило и проблем да противник уништавањем једног силоса, или једне подморнице уништава и велики број бојевих глава. Права главобоља за нуклеарне стратеге и Русије и САД и тежак терен за договор Путина и Трампа.