Трава од срца

Срчењак (Polygonumbistorta)је вишегодишња зељаста планинска биљка. Расте на влажним планинским ливадама и око бара, али може да се сретне и на влажним ливадама низија и, ређе, у шумским пределима. Пријају му влажна, слабо кисела и растресита земљишта. Срчењак је распрострањен у скоро свим деловима Европе, Азије и Северне Америке. Код нас га има у централној Србији (Копаонику), источној (Старој планини), западној (Тари, Маљену), југозападној (Златибору, Пештеру) и на Косову (северне падине Шаре, Копривник, Ругово). У Србији је познат под многим народним именима, као што су волујско зеље, желудњак, желичара, јермен, качја трава, мали срчаник, рачјак, срчаница, срчењача, трава од срдобоље, трава од срца, штављика.

Изнад земље из ризома израста језичасто копљасто лишће и стабљика висине до једног метра, коленцима издељена на чланке, од чега и потиче назив полyгонум (полyс –- много и гонy – колено). На стабљици су ретко распоређени листови различитог облика и величине, на лицу голи, док на наличју могу бити са воштаном навлаком или длакави. Цваст је вршни, дебео, ваљкаст или овално главичаст клас, који је сложен од цветића светло до тамноружичасте боје.

Срчењак цвета од маја до јула. Плод је тространи орашчић боје кестена, величине 3,5-4 мм.

(/slika2)За јело служе сасвим млади листови и стабљике. Од њих се спремају чорбе, варива и салате. Млади листови садрже око 50 мг витамина Це. У енглеској кухињи је познат пудинг који се прави од листова срчењака.

У лековите сврхе употребљава се извађен и осушен поданак срчењака – Bistortaerhizome. Вађење поданка обавља се у марту или априлу, односно септембру или октобру. Извађен поданак треба најпре очистити од корења, стабљике, трулежи и слично, а затим опрати у хладној води. После чишћења, ризом треба исећи у ситне комадиће и осушити на хладном и промајном месту. Осушен поданак нема мириса, укус му је врло опор и помало горак. Треба га чувати заштићеног од светлости и не дуже од две године. Ризом срчењака од биолошки активних супстанци садржи 15-36 одсто катехинског танина, до 30 одсто скроба, танинско црвенило, протеине итд.

Поданак срчењака користи се за израду декокта, екстраката и сложених чајева, који се употребљавају у лечењу малокрвности, пролива, упала уста и десни, у виду облога, за испирање гнојних рана, хемороида и разних кожних обољења. Цревни тракт подстиче на рад. Примењује се и у гинекологији.

Сродна биљка срчењаку је мали срчењак – Polygonumviviparum. То је ниска планинска зељаста вишегодишња биљка (5-30 цм). Ризом му је крив, чворноват, задебљао, покривен остацима одумрлих листова, а на врху има 1-3 надземна изданка. Листови су кожасти, голи, издужени, елиптични, копљасти или линерани, сужене основе, доњи на дугим дршкама, горњи седећи. Цваст је вршни, уско ваљкасти, релативно густ клас. Цветови су беле или бледоружичасте боје. Цвета од јуна до августа. За јело се може употребити осушен и самлевен корен који је богат скробом. Скувани служи и као замена за чај.

На планинским ливадама се среће и врста Polygonumalpinum (планински срчењак) који може да послужи као поврће богато витамином Це. Биљка има беле цветове и дугуљасто ланцетасто лишће, а расте по планинским ливадама.

кустос Природњачког музеја у Београду