Победа праћена ћутањем

Све што су најбољи тенисери света имали да кажу у Мелбурну, речено је на терену. Док најстарији слави титулу из снова остали ћуте, а међу њима и најзагонетнији. Пуну деценију је Новак Ђоковић учио од Роџера Федерера и Рафаела Надала и дочекао да их потпуно засени у периоду 2011-16, а пре два дана је, као негде 2004, могао да их гледа само на телевизији...

Морао је да буде потресен, можда огорчен или тужан, само не – равнодушан. Телевизијски преноси су надмашили све у последњој деценији, па и његово прошлогодишње финале с Маријем, славни су кандидовали Федерера за најбољег у историји – не само тениса, него и спорта уопште – а Надала за првог пратиоца. Још уочи финала, новинари су из архива извукли епитет највећег ривалства у историји тениса, без обзира на бројке које показују да је Ђоковић са Федерером одиграо десет мечева више, а са Надалом чак 49. И на чињеницу да је Надал водио са 23:11, па му Федерер одавно није био прави ривал.

Некоме је финале могло да личи на реванш-меч Фишера и Спаског, 20 година касније, али свако је, па и Ђоковић, морао да скине капу класи супротстављених стилова, очуваној и после дугих периода повреда и падова. Посебно, лакоћи игре најстаријег гренд слем шампиона у последњих 45 година. Чињеница је да су то двојица тениских великана, једина двојица која су толико великих титула освојила у готово истом периоду, један против другога. Једнако чврсто стоји да је наш тенисер успео готово незамисливо: да надмаши обојицу у међусобним резултатима и свим другим параметрима у последњој деценији.

Могао је то само на свој начин, на јуриш, после којег долази исцрпљење. А, што је више јуришао, све су гласнији били захтеви да их не престигне само једном, него за сва времена. Да достигне све што му још недостаје. Чак и када је чврсто истрајавао на том путу, Федерерови обожаваоци су му поручивали да му ни веће бројке неће бити довољне...

Тако је текла трка зеца са корњачом. И, чим је зец застао, корњача је грунула напред. Као у басни, или одмичући Ахилу, по Зеноновом парадоксу. Нико није могао да сања колико Ђоковић може да падне у тој трци за пола година, а Федерер да се уздигне, мада се у истом периоду одмарао и лечио, као и Надал – по ко зна који пут. Можда је нашем асу такав одмор сада потребнији од свега, можда се и дефинитвно уморио од трке, а можда је управо овај пад најбољи за њега.

Последњих десет дана имао је идеалну прилику да погледа на тенис са стране, да на туђим примерима процени за шта још жели да се бори и шта на том путу мора да учини. У сваком случају, донео је исправну одлуку да своје дружење са тенисом настави повратком на почетак, од игре за репрезентацију у мечу са Русијом. За тениску 2017. годину, наредни викенд у Нишу може да буде значајнији него протекли, у Мелбурну.