Pobeda praćena ćutanjem

Sve što su najbolji teniseri sveta imali da kažu u Melburnu, rečeno je na terenu. Dok najstariji slavi titulu iz snova ostali ćute, a među njima i najzagonetniji. Punu deceniju je Novak Đoković učio od Rodžera Federera i Rafaela Nadala i dočekao da ih potpuno zaseni u periodu 2011-16, a pre dva dana je, kao negde 2004, mogao da ih gleda samo na televiziji...

Morao je da bude potresen, možda ogorčen ili tužan, samo ne – ravnodušan. Televizijski prenosi su nadmašili sve u poslednjoj deceniji, pa i njegovo prošlogodišnje finale s Marijem, slavni su kandidovali Federera za najboljeg u istoriji – ne samo tenisa, nego i sporta uopšte – a Nadala za prvog pratioca. Još uoči finala, novinari su iz arhiva izvukli epitet najvećeg rivalstva u istoriji tenisa, bez obzira na brojke koje pokazuju da je Đoković sa Federerom odigrao deset mečeva više, a sa Nadalom čak 49. I na činjenicu da je Nadal vodio sa 23:11, pa mu Federer odavno nije bio pravi rival.

Nekome je finale moglo da liči na revanš-meč Fišera i Spaskog, 20 godina kasnije, ali svako je, pa i Đoković, morao da skine kapu klasi suprotstavljenih stilova, očuvanoj i posle dugih perioda povreda i padova. Posebno, lakoći igre najstarijeg grend slem šampiona u poslednjih 45 godina. Činjenica je da su to dvojica teniskih velikana, jedina dvojica koja su toliko velikih titula osvojila u gotovo istom periodu, jedan protiv drugoga. Jednako čvrsto stoji da je naš teniser uspeo gotovo nezamislivo: da nadmaši obojicu u međusobnim rezultatima i svim drugim parametrima u poslednjoj deceniji.

Mogao je to samo na svoj način, na juriš, posle kojeg dolazi iscrpljenje. A, što je više jurišao, sve su glasniji bili zahtevi da ih ne prestigne samo jednom, nego za sva vremena. Da dostigne sve što mu još nedostaje. Čak i kada je čvrsto istrajavao na tom putu, Federerovi obožavaoci su mu poručivali da mu ni veće brojke neće biti dovoljne...

Tako je tekla trka zeca sa kornjačom. I, čim je zec zastao, kornjača je grunula napred. Kao u basni, ili odmičući Ahilu, po Zenonovom paradoksu. Niko nije mogao da sanja koliko Đoković može da padne u toj trci za pola godina, a Federer da se uzdigne, mada se u istom periodu odmarao i lečio, kao i Nadal – po ko zna koji put. Možda je našem asu takav odmor sada potrebniji od svega, možda se i definitvno umorio od trke, a možda je upravo ovaj pad najbolji za njega.

Poslednjih deset dana imao je idealnu priliku da pogleda na tenis sa strane, da na tuđim primerima proceni za šta još želi da se bori i šta na tom putu mora da učini. U svakom slučaju, doneo je ispravnu odluku da svoje druženje sa tenisom nastavi povratkom na početak, od igre za reprezentaciju u meču sa Rusijom. Za tenisku 2017. godinu, naredni vikend u Nišu može da bude značajniji nego protekli, u Melburnu.