Агруми се селе на север

Тиват – Глобално отопљавање и агресивни грађевински замах у коме су већ нестали бројни маслињаци и воћњаци, прете да угасе производњу јужног воћа на Црногорском приморју. Високе цене откупа, европске малопродајне цене, појава доскора непознатих штеточина и обољења биљака, довели су до тога да су домаћи агруми на пијацама постали права реткост. Због вишегодишње стагнације у производњи стручњаци размишљају да агруме узгајају у Бјелопавлићима и Зети где је последњих година „допутовала“ медитеранска клима.

– Оно што може да буде позитивно за подручје јужног дела Црне Горе је што залеђе, зетска или бјелопавлићка равница, као велики земљишни ресурси, могу да буду простор на коме би се изместила и повећала производња. Због замаха градитељства и туризма на приморју скоро и да немамо обрадивих површина за јужне културе. Маслину бисмо одмах могли почети да измештамо од подручја Скадарског језера па све до Главе Зете. Глобално отопљење је утицало да културе које се нису могле ни замислити на подручју зетско-бјелопавлићке равнице, планирамо у овој тзв. „зони измењене медитеранске климе” – каже директор Центра за суптропске културе у Бару, др Момо Радуловић.

Први човек најстарије научне институције у Црној Гори у чијем склопу од пре две године функционише студиј пољопривреде, смер за медитеранско воћарство при Биотехничком факултету из Подгорице, истиче да је до пре пет-шест година црногорско агрумарство имало убрзани раст. Са неких 200.000 стабала седамдесетих година, деведесетих се дошло до бројке од 400.000 стабала јужног воћа.

– У то време је била повољна цена килограма агрума, међутим данас смо се изједначили са светском ценом која је у откупу око 50 центи. Произвођачи више нису задовољни па је пре осам година почела блага стагнација, више нема убрзаног раста производње и повећања броја стабала. Кад су у питању смоква или нар, у односу на могућности доста заостајемо. Килограм нара у суседним земљама буде и до пет-шест евра. Имамо могућност за његову производњу у много већим количинама. У Црној Гори има 200.000 стабала нара и 250.000 стабала смокве. То су културе које не траже велику агротехнику. Нису захтевне ни према земљишту ни наводњавању, а ипак су и даље неискоришћене – каже Радуловић.

Према мишљењу стручњака главни проблем агрумарства у Црној Гори је уситњеност парцела.

–Морају се окрупњавати парцеле јужног воћа из чега ће проистећи и нижа цена. Код нас је у зачетку паковање и конфекционирање воћа. Сада се највише иде на картонску украсну амбалажу јер еколошки не загађује средину. Неће се више ни моћи продавати рифузно као што се код нас и даље продају мандарине у гајбама од банана. Морају се подићи барем две-три фабрике за производњу амбалаже. Без тога се ни ово што се произведе неће моћи продати – сматра наш саговорник.

Црногорско приморје је до почетка отопљавања било периферна зона у којој се узгајало јужно воће на температурама нижим од 40 степени Целзијусових. Због тога насаде воћа није нападала ни трећина штеточина и обољења које су одавно присутне у Медитерану. Сада се сваке две-три године појави нова штеточина, као што је медитеранска воћна мува, која је ове године десетковала производњу мандарина и поморанџи.