Поново се осећамо као људи

Пресечену пластичну бурад за купање заменили су тушевима. Уместо на бетону пуном шута и смећа, сада спавају на новим креветима са удобним душецима. Логорске ватре на којима су спремали храну више им нису потребне јер најзад једу за столовима – имају и један кувани оброк. Више се не смрзавају и после дуже времена имају прилику да спавају у топлом.

Избеглицама које су прихватиле понуду Владе Републике Србије и из неусловних хангара у близини Београдске аутобуске станице прешле у новоотворени прихватни камп у обреновачкој касарни живот се потпуно променио за само неколико дана.

По доласку у Обреновац прошли су лекарске прегледе, излечени су од телесних ваши, окупали се и добили чисту одећу. После неколико месеци сада се, кажу, поново осећају као људи. Дечаци од 12, 13 година који су дуг пут са Блиског истока прешли без пратње одраслих и њихови старији сународници коначно су на безбедном.

Обреновачки центар је отвореног типа. Групе младића непрестано улазе и излазе кроз одшкринуту капију. Дању не знају шта ће од досаде па време прекраћују шетњом по околини. Највећи број избеглица забавља се мобилним телефонима, неки дремају, а неки од верника се моле.

Екипа нашег листа која је јуче посетила мигранте у овом кампу стигла је у време ручка. Групица момака седела је испред зиданих објеката чекајући да прође гужва да би и они узели свој оброк. Време је за јело, а ред се пружио дуж целог ходника. Стрпљиво, али не престајући с разговором, избеглице се лагано крећу ка приручној мензи.

Међу онима који су били у колони за кувану храну стајао је и двадесетчетворогодишњи Модасер Афган из Авганистана.
– Нама је ово као хотел после свега што смо прошли спавајући напољу. Месецима сам се смрзавао у хангару. Нисам ни знао да је у Београду овако хладно. Сад ми је драго што сам пристао да дођем у камп. Нисам имао поверења у почетку и плашио сам се да одавде нећу моћи нигде га изађем. Али неколицина другара је била у „извидници”. Када су угледали људе који се несметано крећу, одлучили смо сви да кренемо – каже овај момак.

За њега је период проведен у хангарима у Београду ружна успомена. У својој домовини сажаљевао је људе који спавају под мостовима и тешко му је пало када је дошао тренутак да и он почне да живи на сличан начин – без кревета, грејања и купатила. Сада коначно има редован оброк и топлу постељу и на миру чека шансу да крене даље, у западну Европу. У стопу га прати дванаестогодишњи имењак који је за време боравка у нашој земљи научио да каже „добар дан” на српском. Тако је екипу „Политике” поздравило још неколико младића који су боси, али са капама на глави шетали ходником, од једне до друге собе, вероватно кујући планове за будућност.

Абдула Шахида затекли смо у кревету на спрат. Наслоњен на јастуке проверава фејсбук профил. Забринут је што у кампу још није обезбеђен „вај-фај” па је морао да набави српску картицу да би се чуо са породицом.

Жеља ће му се, кажу надлежни, испунити већ за који дан. Избеглице ће добити и интернет, али и топлу воду у купатилима у оквиру зграда како се не би више туширали у специјалним контејнерима.

Најважније је, за сада, да нису на хладноћи, у напуштеним халама.

– У кампу су 563 особе и махом су то млађи мушкарци. Нема ниједне жене јер њих није било ни у хангарима на станици. Напори су уродили плодом и избеглице су склоњене са зиме у овај ургентни прихватни центар. Наше екипе су нон-стоп на терену. Информишу људе о камповима, деле им летке... – објашњава Иван Мишковић из Комесаријата за избеглице. Хладноћа је мигрантима изгледа дозлогрдила па је после организованог превоза за око 250 људи који су први пристали да оду са улице у Обреновац велики број њих самостално закуцао на врата центра. Претходних дана долазили су овде и у сопственој режији – аутобусима, таксијем...