Филхармонија на ногама

Неколико дела Стравинског, међаша у музици 20. века, изазива приликом сваког извођења пажњу стручњака и љубитеља музике. Поред балета из „руске фазе”, међу њима је и „Прича о војнику”, некада извођена и само као свита, без наратора, а овом приликом сасвим супротно, са читаним дидаскалијама, што је припало женском рецитатору, глумици Мирјани Карановић.

У том ширењу говорног дела, за чију је драматургију заслужан Горчин Стојановић, нарушио се однос текста и музике па је сама музика, исцепкана и маргинализована, доспела у други план. Тиме је извођење продужено на преко сат и десет минута, што је многима отежало праћење, али још више неозвучени наратор, чији се текст није најбоље чуо у сали.

Оно што се чуло било је изванредно свирање солиста Београдске филхармоније, које је предводио виолиниста Гордан Николић, са великом страшћу и енергијом. Били су то: сјајни трубач Младен Ђорђевић, перкусиониста Борис Буњац, кларинетиста Вељко Кленковиски, фаготиста Ненад Јанковић, контрабасиста Љубинко Лазић и тромбониста Бодин Драшкоци. Мирјана Карановић је маестрално глумила три-четири улоге, мењала боју гласа, висину интонације, мимику, ситуацију, била ненадмашни тумач (додуше, предугог) текста. Иако смо у тумачењу мушких улога очекивали мушки глас, није нам сметало учешће ове необичне и ретке глумице.

Да је Београдска филхармонија тренутно без шефа диригента, знали смо, али да ће и симболично и стварно да устане на ноге и да без вође свира, ни мање ни више, него Бетовенову Седму симфонију, нисмо очекивали. Изазов је био, учињен је, оркестар је стао на ноге и уместо диригента добио само новог концертмајстора за првим пултом, Гордана Николића, једног од наших најбољих музичара у иностранству. Његов мали фестивал ове недеље започео је солистички и камерно, на концерту школе из Ћуприје, продужио се солистички на концерту са Гудачима св. Ђорђа и окончао за првим пултом оркестра Београдске филхармоније. Већ и то је велики персонални подвиг.

Седма симфонија је све присутне изненадила, понудила нешто ново и другачије од „најкласичније” класике, па иако нису могла успети сва пијана и крешенда, бар се звук проламао од енергије и незаустављиве жеље за снагом и ерупцијом. Први став је био превише груб, други недовољно сентименталан, нежан и изражајан у пијану, па је тек трећи постигао врцавост и духовитост. Четврти се само проломио и разуздао.

Ипак, најбољем оркестру потребан је најбољи диригент.