Filharmonija na nogama

Nekoliko dela Stravinskog, međaša u muzici 20. veka, izaziva prilikom svakog izvođenja pažnju stručnjaka i ljubitelja muzike. Pored baleta iz „ruske faze”, među njima je i „Priča o vojniku”, nekada izvođena i samo kao svita, bez naratora, a ovom prilikom sasvim suprotno, sa čitanim didaskalijama, što je pripalo ženskom recitatoru, glumici Mirjani Karanović.

U tom širenju govornog dela, za čiju je dramaturgiju zaslužan Gorčin Stojanović, narušio se odnos teksta i muzike pa je sama muzika, iscepkana i marginalizovana, dospela u drugi plan. Time je izvođenje produženo na preko sat i deset minuta, što je mnogima otežalo praćenje, ali još više neozvučeni narator, čiji se tekst nije najbolje čuo u sali.

Ono što se čulo bilo je izvanredno sviranje solista Beogradske filharmonije, koje je predvodio violinista Gordan Nikolić, sa velikom strašću i energijom. Bili su to: sjajni trubač Mladen Đorđević, perkusionista Boris Bunjac, klarinetista Veljko Klenkoviski, fagotista Nenad Janković, kontrabasista Ljubinko Lazić i trombonista Bodin Draškoci. Mirjana Karanović je maestralno glumila tri-četiri uloge, menjala boju glasa, visinu intonacije, mimiku, situaciju, bila nenadmašni tumač (doduše, predugog) teksta. Iako smo u tumačenju muških uloga očekivali muški glas, nije nam smetalo učešće ove neobične i retke glumice.

Da je Beogradska filharmonija trenutno bez šefa dirigenta, znali smo, ali da će i simbolično i stvarno da ustane na noge i da bez vođe svira, ni manje ni više, nego Betovenovu Sedmu simfoniju, nismo očekivali. Izazov je bio, učinjen je, orkestar je stao na noge i umesto dirigenta dobio samo novog koncertmajstora za prvim pultom, Gordana Nikolića, jednog od naših najboljih muzičara u inostranstvu. Njegov mali festival ove nedelje započeo je solistički i kamerno, na koncertu škole iz Ćuprije, produžio se solistički na koncertu sa Gudačima sv. Đorđa i okončao za prvim pultom orkestra Beogradske filharmonije. Već i to je veliki personalni podvig.

Sedma simfonija je sve prisutne iznenadila, ponudila nešto novo i drugačije od „najklasičnije” klasike, pa iako nisu mogla uspeti sva pijana i krešenda, bar se zvuk prolamao od energije i nezaustavljive želje za snagom i erupcijom. Prvi stav je bio previše grub, drugi nedovoljno sentimentalan, nežan i izražajan u pijanu, pa je tek treći postigao vrcavost i duhovitost. Četvrti se samo prolomio i razuzdao.

Ipak, najboljem orkestru potreban je najbolji dirigent.